Izvor „Rasce” snabdeva vodom za pice Skoplje i oko 25 odsto stanovnistva u drzavi. Opozicija tvrdi da je okolina tog izvora pretvorena u divlju deponiju. Grad Skoplje odgovara da je deponija 30 kilometara dalje, da nije na njegovoj teritoriji, i da je voda bezbedna.

Generalni sekretar SDSM-a Aleksandar Sasa Dimitrijevic na konferenciji za novinare nazvao je stanje alarmantnim i direktnim rizikom po zdravlje gradjana, posebno zato sto se u istom podrucju proizvode i poljoprivredni proizvodi. „Ko je dozvolio da se ovakva divlja deponija stvara u blizini izvora iz kojeg se snabdeva cetvrtina gradjana u drzavi?”, pitao je, podsecajuci da se vise od mesec dana gradjani u Gostivaru i u preko 50 naseljenih mesta suocavaju sa zagadjenom vodom za pice.

Odgovor Grada

Gradonacelnik Orce Gjorgjievski saopstio je da je voda u Skoplju mikrobioloski i hemijski ispravna i bezbedna za pice. Deponija, kaze on, ne nalazi se na teritoriji Grada Skoplja i udaljena je oko 30 kilometara od izvora, a prema dostupnim informacijama postoji oko trideset godina.

Kontrole se, prema Gradu, vrse kontinuirano - svakodnevno se uzimaju uzorci sa 36 do 40 razlicitih lokacija kroz vodosnabdevni sistem i analiziraju u laboratorijama JP „Vodovod i kanalizacija”. Izvor je pod 24-casovnim nadzorom sa videonadzorom i fizickim obezbedjenjem. Grad je pozvao gradjane da se oslanjaju na zvanicne informacije, a ne na neproverene spekulacije.

Recenica koju je propustilo sopstveno saopstenje

Najzanimljiviji deo odgovora Grada nije ni odbrana ni broj uzoraka. To je jedna recenica u sredini: svaka lokacija koja predstavlja potencijalni ekoloski problem treba odgovarajuce da bude tretirana i rasciscena, a Grad Skoplje ce dati punu podrsku za resavanje problema, iako lokacija nije na njegovoj teritoriji.

Znaci Grad istovremeno tvrdi da problem nije njegov i da problem postoji. Ako deponija stoji tamo trideset godina, onda ni ona nije novost, ni pitanje „cija je teritorija” nije odgovor. Neka opstina ima tu teritoriju. Neki inspektorat ima nadleznost nad divljom deponijom. Neki organ je izdavao ili nije izdavao dozvole trideset godina zaredom.

I tu odgovor „nije kod nas” prestaje da bude odbrana i postaje opis problema. Kada jedna divlja deponija moze da opstane tri decenije na putu ka izvoristu koje snabdeva cetvrtinu drzave, to ne znaci da nema ko da je ocisti - znaci da svi koji mogu da je ociste imaju dobar razlog da pokazu na nekog drugog.

Voda u Skoplju je zasad ispravna, i to pokazuju analize. Pitanje je sta ce pokazati kada deponija postane problem nekoga ko ce priznati da je njegov.