Trideset godina kasnije, deo svedoka je još uvek živ i još uvek pamti imena. To je ono što nijedan arhiv ne može da zameni i ono od čega strahuju svi koji su mislili da će ih vreme samo izbrisati.

Američki istražitelji otvorili su istragu za ratne zločine izvršene nad Srbima u periodu 1992-1995. godine u Bosni i Hercegovini. Saslušanja su održana u Derventi, gde su petmina američkih istražitelja saslušali iskaze dvojice preživelih iz logora, Željka Stajčića i Draga Kneževića.

Knežević, predsednik udruženja logoraša iz Dervente, saopštio je da su se američki istražitelji fokusirali posebno na braću Muris i Haris Skelić, osumnjičene za zločine nad Srbima u Derventi 1992. godine. On je dodao da su osumnjičeni dobili radne dozvole i vize za SAD na osnovu lažnih tvrdnji da nisu učestvovali u ratu.

Ako je to tačno, onda je pitanje samo po sebi teško: kako neko ko beži od odgovornosti za ratne zločine završava sa urednim dokumentima u zemlji koja ga sada istražuje? Prema izvorima, u narednim danima zakazani su iskazi još osam preživelih, a istraga se odnosi i na logore Rabić i na nekadašnji Dom armije u Čardaku.

Među svedocima je i Milenko Milanović iz Bijeljine, koji je izjavio da je u kasarni u Visokom u periodu 1992-1993. godine bilo držano oko hiljadu srpskih zatvorenika. On je priložio dokumentaciju i knjigu napisanu na osnovu njegovog dnevnika iz zarobljeništva, u kojoj su navedena imena stražara i mučitelja.

Balkan ima dugu tradiciju u jednoj stvari: svako broji samo svoje žrtve, a tuđe stavlja po strani. Zato je svaka istraga koja traži da se utvrdi šta se zaista dogodilo, bez obzira ko ju je pokrenuo, više nego potrebna. Pitanje nije čije su žrtve važnije. Pitanje je da li će neko konačno odgovarati, ili će i ovo ostati još jedan list u arhivi koji niko ne otvara.