Podaci za drugi kvartal 2026. godine okrenuli su evropsku ekonomsku mapu naopako. Najbrže rastuća ekonomija u Evropskoj uniji je Irska, sa kvartalnim rastom bruto domaćeg proizvoda od 3,9 odsto. Daleko iza nje su Litvanija sa 1,7 i Švedska sa 1,4 odsto.

A tri najveće ekonomije - Nemačka, Francuska i Italija - rastu po 0,2 odsto. Svaka od njih pojedinačno.

Belgija i Austrija se nisu pomerile s mesta: nula.

Prosek evrozone je 0,4 odsto kvartalno i 1,0 odsto godišnje. Za celu Uniju brojke su 0,5 i 1,2 odsto.

Zašto Irska

Irski rezultat ne pada s neba. Godinama je ta zemlja evropska adresa velikih američkih multinacionalnih kompanija - niski porezi, pristup tržištu Unije, engleski jezik, razvijen tehnološki i farmaceutski sektor. Kada te kompanije knjiže prihod, irski BDP skače.

Ali ta ista zavisnost znači da brojku treba čitati sa dva oka. Rast dolazi posle perioda kontrakcije i u velikoj meri odslikava aktivnost korporacija, a ne poboljšan životni standard irskog domaćinstva. Irska na papiru raste brže nego što njen građanin to oseća u sopstvenoj kući.

Ono što govori raspodela

Iza celog kvartala stoji jedna strukturna stvar koja vredi više od redosleda: rast u drugom kvartalu nosio je neto izvoz, dok je potrošnja usporila, a investicije pale. Kada jedna ekonomija raste zato što izvozi, a ne zato što njeni građani troše i njene firme ulažu, to je rast na tankim nogama.

Za Balkan priča ima direktnu nit. Nemačka, Francuska i Italija su glavna izvozna tržišta regiona i glavne destinacije za one koji su otišli da rade. Kada te tri ekonomije rastu po 0,2 odsto, porudžbine ka pogonima ovde se ne povećavaju, a razgovor o novim investicijama postaje teži. To nije pretpostavka - to je direktna posledica brojke.

Znači, male članice su ponovo dokazale da veličina nije presudna. Pitanje je koliko dugo evropska ekonomija može da raste na leđima nekoliko zemalja sa po tri miliona stanovnika, dok motori rade na 0,2.