Premijer Robert Fico - jedan od najglasnijih prijatelja Kremlja u Evropskoj uniji - tiho pregovara sa Azerbejdžanom za dugoročan dogovor za gas. Ne za godinu, ne za pet - za najmanje deset. Dogovor, ako se potpiše, će završiti zavisnost Slovačke od ruskog gasa.

Zamenik premijera Tomaš Taraba otvoreno hvali Azerbejdžan kao „pouzdan partner". Direktor slovačke državne energetske kompanije SPP, Martin Huska, potvrđuje da su pregovori sa azerbejdžanskim državnim SOCAR-om u toku. Eksperimentalne isporuke započete u decembru 2024. godine - uspešne.

Zašto baš sada? Brisel je postavio krajnje rokove. Do januara 2027. zemlje članice moraju da prestanu sa uvozom ruskog LNG-a. Do oktobra 2027. - i sa uvozom gasa preko gasovoda. Fico, koji se uporno predstavljao kao nepokoreni suveren pred Briselom, očito pravi računicu na računicu - ne na principu.

Ali u celoj priči postoji detalj koji niko od političara ne kaže glasno. Azerbejdžan nema neograničene rezerve gasa. Kada treba da isporuči veće količine, delimično nabavlja od - pogodite - Rusije, i to „preoblikuje" u azerbejdžansku oznaku kroz dogovore za zamenu (swap arrangements). Slovačka će kupovati „azerbejdžanski" gas. A molekuli u cevkama ponekada će biti ruski.

Za Balkan ovo je lekcija i podsetnik. Cveće energetske zavisnosti se ne otkorinjuje sa izjavama - se otkorinjuje sa dugoročnim infrastrukturnim odlukama. Makedonija još uvek zavisi od rusko-preko-bugarskog gasa, i svaka energetska kriza to čini vidljivo. Kada dođe naš „Fico momenat" - da li ćemo tražiti azerbejdžansku, iransku ili katarsku alternativu? Pitanje već nije da li - već kada, i sa kojim cenama.