Jedan grom, petnaest hektara. Toliko je juce bilo potrebno kod sela Makres, u opstini Staro Nagoricane, da se strniste, suva trava i niska suma pretvore u pepeo. Niko nije bacio opusak, niko nije zapalio gume, niko nije palio njivu da bi je ocistio. Jednostavno je udario grom - a teren je bio toliko suv da je ostalo zavrsio sam.

Gasenje je trajalo od 15:10 do 19:55 casova. Skoro pet sati. Sa dva vatrogasna vozila i sest vatrogasaca. Toliko Teritorijalna vatrogasna jedinica u Starom Nagoricanu ima da baci na pozar od petnaest hektara. Na srecu, pomogla su im i dvojica mestana - dvojica ljudi koji nisu vatrogasci, nemaju opremu i niko im to ne placa, ali su izasli jer im se vatra priblizavala dvoristima.

Sest plus dvojica. Osmoro ljudi. Racunica je brutalna kad je stavite pored brojke od petnaest hektara.

Iz vatrogasne jedinice obavestavaju da je pozar potpuno lokalizovan i ugasen i da nema opasnosti od ponovnog aktiviranja. To je dobra vest i treba je reci jasno: ekipa je svoj posao odradila. Pitanje se ne odnosi na njih.

Pitanje je sta ce se dogoditi sledeci put kad grom udari na dva mesta istovremeno, ili kad udari na terenu daljem od sela gde nema dvojice dobrovoljaca sa lopatama. Ova sezona visokih temperatura tek pocinje, a nadlezni vec apeluju na gradjane da paze - sto je tacno, ali i pomalo ironicno u slucaju gde gradjanin nema nikakvu ulogu. Grom ne cita apele.

Suva vegetacija je ono sto od varnice pravi stihiju, i ta suvoca nije tajna. Zna se svakog jula. Pitanje koje ostaje da visi: koliko ovakvih intervencija moze da izdrzi jedna jedinica sa dva vozila pre nego sto se neka od njih ne zavrsi recima „nema opasnosti od ponovnog aktiviranja”?