Dok svi pričaju o novim modelima i rekordima u veštačkoj inteligenciji, izvršni direktor Hugging Face, Klem Delanž, ukazao je na trend koji retko stiže do naslova: kompanije prvo iznajmljuju tuđu AI, a onda, kada porastu, beže ka otvorenom kodu.

Logika je jednostavna i vrti se oko para. „Kompanije počinju na najnaprednijim API-jima, ali kako rastu, troškovi ih guraju ka modelima sa otvorenim kodom“, kaže Delanž. Drugim rečima - dok si mali, plaćaš pristup tuđem modelu i ne razmišljaš mnogo. Kada račun počne da se meri stotinama hiljada, iznajmljivanje postaje skuplje od vlasništva.

Hugging Face je nešto kao GitHub za veštačku inteligenciju - mesto gde razvijači dele i preuzimaju otvorene modele i podatke. Prema kompaniji, platformu koristi oko polovina liste Fortune 500. To nije mala brojka kada govorimo o najvećim korporacijama sveta.

Ono što Delanž naglašava je rizik koji malokad pominju glasno: ako samo nekoliko velikih igrača kontroliše veštačku inteligenciju, cela industrija zavisi od njihovih cena, njihovih uslova i njihovih odluka. Otvoreni kod je suprotan put - svako može da uzme model i da ga koristi po svojoj meri. Za jedan balkanski startap ili malu firmu koja ne može da priušti skupe mesečne račune, to nije ideološko pitanje, nego pitanje opstanka.

Debata otvoreni naspram zatvoreni kod nije nova, ali pada baš kada i najveći igrači povlače nagle poteze na tržištu. Pitanje koje ostaje je poznato: kada jedna tehnologija obećava da će osloboditi, a ipak se sve više koncentriše u malo ruku, kome zaista služi ta sloboda?