Za jedne je otpad, za druge - biznis sa devet cifara. Dok smeće po ulicama i deponijama ostaje svakodnevna slika, iza kontejnera stoji industrija koja godišnje vrti preko 120 miliona evra. I dok pare rastu, reciklaža stoji u mestu - devedeset odsto skupljenog otpada u zemlji i dalje završi na deponiji, gde priroda i zdravlje plaćaju račun koji se nigde ne knjiži.

Brojke sektora su upečatljive. Lane su firme za skupljanje i preradu otpada inkasirale 120,2 miliona evra prihoda. Promet je za 3,36 odsto manji nego prethodne godine, ali dobit je porasla za 7,1 odsto i dostigla 4,6 miliona evra. Sve to odradilo je 168 firmi, a deset najprihodnijih uzelo je gotovo 59 odsto celog kolača.

Listu predvodi skopsko JP Komunalna higijena sa 23,4 miliona evra - najveći igrač i nosilac javne usluge u prestonici. Odmah iza njih je tetovski Teknometal, koji je više nego udvostručio prihod na gotovo 12 miliona evra, a u prvoj desetorici dominiraju upravo javna komunalna preduzeća - od Kavadaraca i Prilepa do Ohrida i deponije Drisla.

Para ima, reciklaže - malo

Tu je paradoks. Industrija je profitabilna, a sistem upravljanja otpadom zaostaje. U Makedoniji se godišnje stvara oko 791.000 tona komunalnog otpada, a skuplja se oko 637.000. Od skupljenog, gotovo 90 odsto ide pravo na deponiju - bez selekcije, bez reciklaže, bez vraćanja u ekonomski ciklus.

Čak i tamo gde ima napretka, zavisimo od drugih. Od staklene ambalaže koja se pušta na tržište, kroz sistem Pakomaka skuplja se i reciklira oko 45 odsto - podatak kojim se zaista možemo pohvaliti za državu izvan EU. Ali ima kvaka: gotovo celo skupljeno staklo nosi se u fabrike u Bugarskoj. Mi ga skupljamo, oni ga prerađuju - i dodata vrednost ide preko granice.

Evropska opomena već kuca na vrata. Brisel je nedavno pokrenuo postupak protiv Portugalije zbog neispunjenih ciljeva za reciklažu, uz mogućnost finansijskih kazni. Makedonija još nije članica, ali slučaj je jasan signal - sa novim ciljevima za 2030. i 2035, efikasan sistem za otpad više nije izbor, nego uslov za ulazak.

Zato je slika dvojaka. Biznis sa otpadom cveta, desetak firmi deli milione, ali sam otpad najvećim delom završi zakopan. Pitanje za građanina koji svako jutro iznosi smeće jednostavno je: ako industrija vrti 120 miliona, zašto još uvek živimo okruženi deponijama?