U 53. godini, posle dugog bolovanja, preminula je Irena Radovanović - novinarka MIA-e, jedna od onih koji su makedonsku politiku poznavali bolje od samih političara, ali koja se nikada nije gurala u prve redove.

Njena karijera presek je celokupne postsamostalne makedonske novinarske scene. Krenula je iz nedeljnika Fokus (1991-2001), zatim u „Večer" u rubrici za unutrašnju politiku. Od 2004. pisala je u Novoj Makedoniji. Među ostalim redakcijama gde je ostavila potpis su Makedonija denes, nedeljnici Denes i Forum, Dnevnik, Radio Slobodna Makedonija. Od 2014. bila je u MIA - agencijskom stolu makedonskog novinarstva, korespondentkinja i analitičarka unutrašnje politike.

Radovanović je bila „tihi hroničar", kako su je opisali kolege. Nije bila politička zvezda. Nije bila televizijski glas. Bila je ono što agencijski rad retko nagrađuje: tačna, disciplinovana, uporna. Hiljade vesti, analiza, izveštaja i političkih konteksta obeležile su makedonski savremeni javni diskurs - ali njeno ime retko je postajalo deo javnih debata.

To je paradoks agencijskog novinarstva. Kada si na TV-ekranu, imaš ime. Kada pišeš za agenciju, tvoji tekstovi se čitaju, ali potpisani su agencijskim inicijalima. Hiljade političara u poslednjih 25 godina citirano je iz Radovanović - ali malo ko se pitao ko je lice iza tih tekstova.

Kada ode novinar kao Irena, ne odlazi samo jedan čovek. Iseljava se jedan tip novinarske rabote koji u makedonskom medijskom prostoru postaje sve redak: disciplina, tačnost, posvećenost u području dnevne politike, bez skandalizacije. U eri u kojoj svi traže mišljenje, sve je manje onih koji daju činjenice. Radovanović je bila od drugih.

Porodica i kolege iz MIA, Udruženja novinara, i redakcije kroz koje je prošla, ispraćaju je s tihom tugom. I sa podsetnikom da makedonsko novinarstvo, uprkos svemu, još uvek ima istinske profesionalce - čak i kada ih institucije ne prepoznaju dok su tu.