Dok deo evropskih vlada zamrzava vojnu saradnju sa Izraelom pod pritiskom sopstvenih ulica, Beograd ide u suprotnom smeru. I to ne tiho, nego sa fakturama.

Brojke su ono što priču kazuje. U celoj 2023. godini, zaključno sa oktobrom, srpski izvoz oružja ka Izraelu iznosio je ukupno 540.000 evra. Do sredine 2024. godine, taj isti izvoz dostigao je 16,3 miliona evra. U 2025. godini skočio je za 140 odsto i stigao do 114 miliona evra, uz 38 srpskih kargo letova ka Izraelu samo te godine. To nije slučajna trgovina. To je strateška odluka.

Četiri dana za dozvolu

Najindikativniji je početak. Prema objavljenim navodima, izraelski predstavnici kontaktirali su srpske kolege 8. oktobra, dan posle napada Hamasa. Zatražili su municiju. Izvozna dozvola izdata je za četiri dana, a pošiljke su otišle ka izraelskoj vazduhoplovnoj bazi Nevatim. Četiri dana. Koliko vremena treba u Beogradu da se dobije dozvola za nešto manje delikatno od municije u ratnoj zoni?

Specijalna izvestiteljka UN, Frančeska Albaneze, tokom posete Beogradu u martu optužila je srpske vlasti da sarađuju sa Izraelom „bez srama". Optužba nije promenila dinamiku. Benjamin Netanjahu se javno zahvalio Aleksandru Vučiću još u februaru 2024. godine za „nepokolebljivu podršku Srbije, rečju i delom", nazvavši ga „istinskim prijateljem Izraela".

Šta Beograd dobija nazad

Oružje ne ide samo u jednom pravcu. Ključni ugovor sa izraelskom kompanijom Elbit Sistems vredan je 1,6 milijardi dolara i traje pet godina. Obuhvata proizvodnju izviđačkih i borbenih dronova u Srbiji, razvoj samoubilačke municije, precizne artiljerijske rakete dugog dometa i sisteme za elektronsko ratovanje. Srbija je prethodno kupila i raketne sisteme PULS i dronove Hermes 900. Tokom 2026. godine Beograd i Jerusalim potpisali su i sporazum o lakšoj razmeni obaveštajnih i odbrambenih podataka.

To znači da se u susedstvu proizvode borbeni dronovi po izraelskoj tehnologiji. Ne uvoze se, proizvode se. Razlika je suštinska: uvoz je transakcija, proizvodnja je kapacitet koji ostaje.

Balans koji se retko imenuje

Srbija godinama gradi sliku da je između Rusije i Zapada, večno nedorečena, večno neopredeljena. Realnost je drugačija i proračunatija. Rusija je tradicionalni snabdevač oružjem, Kina je snažno ušla u protivvazdušnu odbranu i dronove, a Izrael i Francuska služe da Beograd ne zavisi ni od jednog od prethodne dvojice. Ovo nije neopredeljenost. Ovo je diversifikacija, i to odrađena bolje nego što mnogi u regionu žele da priznaju.

Ima i drugi sloj. Srbija je kopneni koridor između jugoistočne Evrope i ostatka kontinenta, a sa novim trgovinskim pravcima, naročito onim Indija-Bliski istok-Evropa, Beograd se pozicionira kao logistička tačka koju će biti teško zaobići.

U međuvremenu, Turska jača odbrambene veze sa Hrvatskom, Albanijom i Kosovom. Znači nijedan od suseda ne sedi skrštenih ruku, a Balkan se polako raspoređuje po spoljnim vojnim pokroviteljima. Pitanje koje niko ne postavlja glasno je jednostavno: ko plaća cenu kada svi unaokolo skupljaju oružje, a niko nema regionalni dogovor o tome šta će sa njim?