Četrdeset i pet puta već roditelji iz Kočana idu istom ulicom, sa istim fotografijama u rukama i sa istim pitanjem na koje im niko ne odgovara. 45. Marš za anđele ponovo je okupio porodice 63 stradalih u požaru u diskoteci „Puls" - ne da bi tugovali tiho, već da bi tražili istinu i odgovornost.

Pitanje koje su nosili bilo je jednostavno i brutalno: „Da li je svako ko je imao dužnost izvršio savesno, stručno i u okviru svojih ovlašćenja?" Iza te rečenice stoji sumnja koja ne nestaje - da tragedija nije bila samo nesreća, već rezultat propusta koje godinama niko nije ispravio.

Rozeta Đamova, sestra jednog od stradalih, rekla je to najoštrije pred policijskom stanicom: „Sa svakom dužnošću dolaze obaveze. Sa svakim ovlašćenjem - odgovornost. Sa svakom uniformom - očekivanje stručnog postupanja." Ona je kritikovala sudske postupke koji se fokusiraju na detalje hronologije umesto na sistemske propuste, sa gorkom primedbom da se stvara utisak da „najveća tragedija nije bila to što se 63 čoveka nisu vratila kući, već da sat nije bio precizan".

Aleksandar Naunov, predsednik udruženja „16. mart 2025 Kočani", postavio je pitanje koje najviše boli: kako je moguće da sistemske nepravilnosti opstaju godinama, a niko da ne reaguje dok ne bude prekasno? Poruka marša bila je sročena da ostane: „Da istina ne ostane bezglasna i pravda da ne završi bez zaključka - ne zaboravljamo." I tu je jezgro svega. Institucije se nadaju da će se tuga istrošiti, da će marševi proredeti, da će javnost zaboraviti. Ali 45 marševa kasnije, porodice još uvek idu. Pitanje nije da li će se umoriti - već da li će država imati hrabrosti da odgovori pre nego što prođe i pedeseti marš, i stoti, bez ijednog stvarnog krivca iza rešetaka.