U kumanovskom Domu za stara lica, jednom od najvećih u zemlji, radi 36 zaposlenih. Potrebno je 80. To znači da ustanova funkcioniše sa manje od polovine osoblja koje joj treba, a ipak brine o preko 170 korisnika iz gotovo svih gradova u Makedoniji. Cifra ne traži komentar - ona sama je optužnica.

Nedostaju negovatelji i medicinske sestre, ali i cela radna mesta koja se u svakoj normalnoj ustanovi podrazumevaju: nema računovođe, nema pravnog savetnika, nema kadrovske službe, nema socijalnog radnika. Administraciju drže samo dvoje ljudi. Drugim rečima, ustanova koja brine o najranjivijima živi na improvizaciji i na leđima nekolicine koji pristaju da nose tuđi teret.

Vršilac dužnosti direktora Aleksandar Krstevski rekao je ono što brojke već pokazuju: „Negovatelji i sestre rade neumorno, daju 150 posto da ovaj dom funkcioniše." Sto pedeset procenata - matematika koja važi samo tamo gde sistem odsustvuje, pa ljudi moraju sopstvenim zdravljem i vremenom da pokrivaju ono što institucija nije obezbedila.

Dom je već obavestio nadležno ministarstvo i potpisao memorandume sa srednjim školama za volontersku podršku učenika. Učenici-volonteri da pokrivaju rupu od 44 radna mesta - to nije rešenje, to je previjanje rane papirnatom salvetom. Pitanje je jednostavno i neprijatno: koliko dugo jedna država može da se hvali da brine o starima, dok brigu zapravo drži troje-četvoro ljudi na ivici iscrpljenosti? Stari ne mogu da čekaju rebalanse i analize. Oni čekaju sada.