Lukoil traži 3 milijarde evra odštete od Bugarske. Tužba je podneta preko švajcarske trgovačke filijale Litasco, a optužba je teška - da su bugarske vlasti, određivanjem specijalnog upravnika za lokalne operacije Lukoila, nelegalno preuzele kontrolu nad imovinom kompanije. Za region, ovo je proces koji će odrediti kako Evropa upravlja ruskom korporativnom imovinom u eri sankcija.

Kontekst je važan. Lukoil u Bugarskoj ima najveću rafineriju na Balkanu - onu u Burgasu. Ima 217 benzinskih stanica. Godišnji promet prelazi 8 milijardi evra - to je gotovo 7% ukupnog BDP-a Bugarske. A ukupna investicija Lukoila u zemlji za 25 godina je preko 4,5 milijardi dolara. To nije mali graviran trag - to je suštinski deo bugarskog energetskog sektora.

Specijalni upravnik, Rumen Specov, izjavio je da „četiri kompanije Lukoila u Bugarskoj su u veoma dobroj finansijskoj situaciji". To znači dve stvari: prvo, da Lukoil ima stvarni osnov za tužbu - te kompanije nisu bile u deficitu kada su „preuzete". Drugo, da Bugarska ima aktivu koju vredi zadržati. Parlament će odlučiti hoće li država kupiti operacije Lukoila - Specov je rekao da je to „istorijska prilika".

Zanimljiv je aspekt sankcija. Rafinerija u Burgasu već ne prima rusku naftu. Nafta sada dolazi iz Libije, Irana, Kazahstana i Azerbejdžana, preko priznatih trgovaca. To znači da operacija tehnički radi bez ruskog kapitala, ali upravljačka struktura i vlasnička struktura ostaju ruske. To je paradoks koji EU još uvek nije razrešila za desetine ruskih kompanija u regionu.

Za balkanski kontekst, pitanje je - šta ako ruska kompanija dobije 3 milijarde evra od Bugarske? Novac se ne može isplatiti u Moskvi bez probijanja sistema sankcija. Novac se može odložiti na račune u neutralnoj državi. Ali i to je proces koji povlači političke troškove. Ako sud usvoji tužbu, EU će morati da definiše kako tretira ruska korporativna potraživanja u eri u kojoj Moskva vodi rat protiv članice EU.