Bela kuća je potvrdila veliki trgovinski sporazum sa Pekingom, a Tramp se pohvalio „monumentalnim" aranžmanom. Kina će kupiti 200 Boeing aviona, obavezaće se na kupovinu 17 milijardi dolara godišnje američkih poljoprivrednih proizvoda do 2028. godine, i otvoriće tržište za američko goveđe meso posle godina zatvorenosti. Za regionalne čitaoce, ovo je velika priča - sa mnogo slojeva.

Sporazum o poljoprivrednim proizvodima je zanimljiviji od velike cifre. Uključuje 25 miliona tona soje godišnje, što je količina koja odgovara strateškoj zavisnosti, ne tržišnoj logici. I obnavlja uvoz iz preko 400 američkih fabrika za meso koje su prethodno bile isključene sa kineskog tržišta. Za američke farmere to su pare u banci. Za Belu kuću to su argumenti na sledećim izborima.

Za Boeing, 200 aviona - to je spas. Kompanija je imala najteže pet godina u svojoj istoriji - dve velike nesreće, istrage o bezbednosti, problemi sa proizvodnjom i pad u porudžbinama. Kineske porudžbine su bile poslednji resurs za izlazak iz finansijskih problema. Sada te porudžbine dolaze, a sa njima dolazi i zahtev - SAD da obezbede motore i komponente za domaću proizvodnju u Kini. To je trgovinski ugovor koji uključuje tehnološki transfer. Strateški gledano, to nije bezopasno.

I tu je interesantan deo. Istovremeno, deo sporazuma uključuje dogovor o retkim zemljama i kritičnim mineralima - itrijum, skandijum, neodimijum, indijum. To su sirovine bez kojih se ne može praviti moderna elektronika ili EV baterije. Kina drži gotovo monopol. Sada se obavezuje da adresira američke „probleme u lancu snabdevanja". Šta to tačno znači - pokazaće tehnička implementacija.

Sporazum uključuje i formiranje dva nova institucionalna tela: Savet za trgovinu SAD-Kina i Savet za investicije SAD-Kina. To su strukture koje treba da upravljaju tekućim odnosom između dve najveće svetske ekonomije. To je diplomatska infrastruktura koja je prethodno bila u raspadu. Sada je Kina i SAD grade - ne kao prijatelji, nego kao ljudi u sobi sa ugovorima koje treba potpisati.

Za Evropu, i za Balkan, to je mešani signal. Sa jedne strane, stabilizacija odnosa između SAD i Kine znači veću predvidljivost za globalna tržišta. Sa druge, to znači da je Evropa ostavljena van najvećih dogovora. EU interno raspravlja o svom tržištu, svojim fabrikama, svojim strategijama - ali implementacija uvek dolazi sa zakašnjenjem. Dogovori se prave u svetu bez Brisela. I to niti je dobro, niti vodi do nekog velikog smisla.