Tri noći zaredom, tri različita regiona, isti cilj - magacini. Logistički centri ruskog trgovinskog giganta „Ozon” gore od juga Rusije naovamo, a obrazac je previše uredan da bi bio slučajnost.

Prvi udar dogodio se 22. avgusta u Samarskoj oblasti. Naredne noći došla je na red Orenburška oblast. Dana 24. avgusta udari su bili istovremeni - Krasnodar, Adigeja i Stavropoljski kraj.

U svakom od objekata izbio je požar. Stotine zaposlenih su evakuisane, rad je zaustavljen. Rukovodstvo kompanije potvrdilo je štetu i narušenu mrežu isporuka.

Ne puca se u vojnike, puca se u lanac

Ovo nije nova taktika, već nastavak. Prethodnih nedelja isti tretman dobili su magacini konkurentskog „Vajldberisa”. Prema ukrajinskim izvorima, cilj je logistička infrastruktura koja podržava ruske vojne operacije.

Logika je hladna i razumljiva. Moderni rat se ne vodi samo granatama - vodi se kamionima, paletama, skladištima i ljudima koji znaju gde je šta. Uništi magacin i nisi ubio nikoga, ali si napravio tako da stvari ne stižu tamo gde treba. To je jeftinije od frontalnog napada i teže se krpi.

Uz to dolazi i drugi, tiši efekat. Kada jedna država saopštava svojoj javnosti da sve ide po planu, a istovremeno se zaposleni u običnim komercijalnim magacinima duboko u unutrašnjosti evakuišu tri noći zaredom - razlika između saopštenja i stvarnosti postaje vidljiva svima.

Priča koja se retko priča

U svim izveštajima o ovim napadima brojke koje se navode odnose se na objekte, na požare, na prekinute isporuke. Ljudi u njima pojavljuju se samo kao „evakuisani” - kategorija, ne lica.

To su radnici u magacinu. Ljudi koji sortiraju pakete za onlajn porudžbine i koji tom platom izdržavaju svoje porodice. Nijedan od njih nije odlučivao ni o jednom frontu. Da li kod nas, na bilo kojoj strani bilo koje granice, neko uopšte tako razmišlja o ljudima u drugoj smeni?