Skoro svaka priča o skupom letu ne počinje u avionu. Počinje na šalteru, kada službenica stavi kofer u metalni ram i kaže da ne ulazi. Tada cena karte koja je izgledala kao dobar posao postaje nešto sasvim drugo.

Najčešća greška je i najprostija: putnik misli da ručni prtljag ulazi u cenu. Kod niskobudžetnih kompanija najčešće ne ulazi. U karti je uključena samo mala lična torba koja ide ispod sedišta - ranac, tašna, torbica. Kofer sa točkićima, onaj koji ide u pregradu iznad glave, plaća se posebno, a dimenzije se razlikuju od kompanije do kompanije. Zato se uslovi čitaju pre kupovine, a ne pre ukrcavanja.

Sati koje niko ne broji

Druga greška je čekiranje. Svaka kompanija ima svoj prozor - od trideset dana do dvadeset i četiri sata pre poletanja. Onlajn čekiranje nije formalnost: to je trenutak kada se bira sedište i kada postoji šansa da sedneš pored onoga sa kim putuješ. Ko čeka do aerodroma, gubi izbor i rizikuje problem sa dokumentima.

Sa dolaskom je slično. Preporuka je dva do četiri sata ranije, zavisno od destinacije. To nije preterivanje - to je zbir redova na bezbednosnoj proveri, pasoške kontrole za letove van Šengena, razdaljine do terminala i moguće promene kapije. A predaja prtljaga ima svoj rok koji se zatvara pre samog poletanja.

Pasoš koji važi, ali ne dovoljno

Dokumenta su mesto gde se gube celi odmori. Ime na karti mora da se poklapa sa imenom u pasošu - slovo po slovo. Pasoš mora da važi, ali mnoge zemlje traže još tri do šest meseci važenja posle datuma putovanja. Ako je pasoš obnovljen, elektronske dozvole vezane za stari prestaju da važe. I za decu se traži posebna dokumentacija, kao i za zemlje kroz koje se samo prolazi.

Bording karta se preuzima kod kuće, čuva se i na telefonu i na papiru. Baterija pada, aplikacija se buni, internet na aerodromu nije obećanje. Neki aerodromi traže i validaciju na šalteru.

Ono što ne sme u predati kofer

Lekovi, litijumske baterije i jedan rezervni komplet odeće idu u ručni prtljag. Ne zbog pravila, već zato što predati kofer može da zakasni ili se izgubi, a tada ostajete bez onoga što vam najviše treba.

Terminali se proveravaju, naročito za gradove sa više aerodroma - London ima pet, Pariz tri. Povratni let zna da poleće sa drugog terminala od onog na koji ste sleteli. A kod veza: ako su oba leta na istoj rezervaciji, kompanija je dužna da vas prebaci pri kašnjenju. Ako su kupljeni odvojeno, niko vam ništa ne duguje. Minimum sat i po za vezu u Šengenu, sat i po do dva za međunarodnu.

Osiguranje je poslednja stavka i ona koja se najlakše preskače. U SAD i Kanadi evropska zdravstvena kartica ne važi ništa, a računi tamo se pišu u četvorocifrenim iznosima. Isto važi za Japan. Za duga putovanja sa presedanjima, za skijanje i ronjenje, i za skupe rezervacije koje se ne vraćaju.

Deset stavki, nijedna komplikovana. Sve se rešavaju za pola sata pre nego što se plati karta. Pitanje je zašto taj pola sata uvek nemamo, a tri sata na aerodromu nekako uvek nađemo.