Živimo u vreme kad svaka loša nedelja dobija dijagnozu, a svako tužno popodne - preporuku za terapiju. Psihijatri sada kažu: stanite. Tuga nije bolest. Naprotiv - ona može biti znak da vam mentalni život funkcioniše tačno onako kako treba.

„Živeti znači prolaziti kroz teške trenutke, prerađivati gubitke i prilagođavati se okolnostima koje ne biramo uvek", objašnjava dr Marina Dijas Marsa, predsednica Španskog udruženja za psihijatriju i mentalno zdravlje. Svetska zdravstvena organizacija mentalno zdravlje definiše kao „sposobnost da se suočiš sa normalnim tenzijama života" - ne kao stalno osećanje sreće.

Tuga, kažu stručnjaci, ima konkretne funkcije: usporava tempo, podstiče razmišljanje i omogućava emocionalnu reorganizaciju pred novom realnošću. Drugim rečima - ona je alat, ne defekt. Čovek koji tuguje za gubitkom nije pokvaren; on radi tačno ono što psiha treba da radi.

Granica, naravno, postoji - i ona se meri intenzitetom, trajanjem i uticajem na život. Kad se tuga oduži nedeljama ili mesecima, kad onesposobljava, kad vodi u izolaciju, ozbiljno narušava san ili gasi interes za stvari koje su ranije radovale - tada više ne govorimo o emociji, već o mogućoj depresiji. Tada stručna pomoć nije opcija, već potreba.

Poenta psihijatara je dvojaka i vredi je ponoviti: ne patologizujte normalna ljudska iskustva, ali ni ne minimizujte stvarnu patnju. Između „svi smo malo depresivni" i „preboli, nije ti ništa" ima ogroman prostor - i upravo tu živi mentalno zdravlje.

Sledeći put kad vas uhvati tuga bez očiglednog razloga, probajte ovo: umesto da se pitate „šta nije u redu sa mnom", pitajte se „šta ovo pokušava da mi kaže". Razlika između ta dva pitanja je razlika između panike i zrelosti.