Kada osobe sa invaliditetom moraju da izađu na protest da bi dobile ono što im zakon već garantuje, to govori više o sistemu nego bilo koja vladina izjava. Koalicija „Menuvame“ najavila je protest u četvrtak, 25. juna, ispred Ministarstva za socijalnu politiku, tražeći više ličnih asistenata i redovne nadoknade.

Zahtevi, pripremljeni u koordinaciji sa samim osobama sa invaliditetom, uključuju hitno vraćanje radnog vremena za ličnu asistenciju na 80 sati, kao i redovnu, blagovremenu i neprekinutu isplatu finansijske podrške. Drugim rečima - ne traže nešto novo, već vraćanje onoga što je već postojalo i poštovanje onoga što zakon već propisuje.

Iza svakog skraćenog radnog vremena za ličnu asistenciju stoji konkretan čovek - neko ko ne može sam da ustane, da se obuče, da izađe iz kuće. Kada se časovi režu, ne reže se birokratska stavka, već nečija svakodnevna samostalnost. A kada isplate kasne, porodice koje i onako nose najveći teret guraju se još dublje.

Pitanje za vlast je direktno: zašto prava koja su „zakonski zagarantovana“ moraju da se brane na ulici? Da je implementacija politika za invaliditet funkcionisala, ovaj protest ne bi bio potreban. Činjenica što jeste - dokaz je da se negde između zakona i života nešto stalno gubi.