More se odjednom povlači, luka se prazni za deset minuta, a potom se voda vraća silom. Ovog leta Jadran se ponaša neobično - meteocunamiji su se pojavljivali jedan za drugim na nizu mesta, a klimatolozi kažu da to nije normalno. More koje svi delimo na ovoj obali šalje signal koji vredi poslušati.

Meteocunami nije običan cunami. Kod klasičnog cunamija krivac je zemljotres; kod meteocunamija, kriv je samo nebo - nagle atmosferske promene koje izazivaju oscilacije morskog nivoa. Okeanograf Mirko Orlić objašnjava mehanizam slikom iz detinjstva: „U pravom trenutku, kretanje tela povećava amplitudu ljuljaške svaki put. Slično je i s meteocunamijem.”

Kada se brzina atmosferskog talasa poklopi s brzinom morskog talasa, pojačavanje je desetostruko. Ako se pri dolasku do obale period talasa poklopi s prirodnim osciliranjem zaliva, sledi još jedno desetostruko pojačavanje - i jedan poremećeni santimetar pretvara se u talas od nekoliko metara. Najveća opasnost nisu sami talasi, već moćne struje dok se more povlači. Luka može potpuno da se isprazni za deset minuta, pre nego što voda navali nazad.

Brojka koja zabrinjava je učestalost. Katalog meteocunamija koji je Orlić stvorio pokazuje da se ovakve pojave obično dešavaju jednom godišnje ili ređe. A sada, za samo osam dana, meteocunami se pojavio na nizu mesta na obali. „Tri dana s meteocunamijem u roku od osam dana, dok se uobičajeno dešavaju jednom godišnje ili ređe. Ovo jasno pokazuje da se nešto neobično dešava ovog leta”, upozorava Orlić.

Uzrok, kaže nauka, zove se klimatske promene. Razlika u temperaturi između Arktika i ekvatora slabi, mlazne struje usporavaju, a atmosferski talasi postaju sporiji i naglašeniji. To nije daleka teorija za polarne medvede - to je more koje svakog leta gledamo s naših plaža, samo se sada ponaša drugačije nego što pamtimo.

Jadran nije hrvatsko ili crnogorsko ili albansko more - on je zajednički. Kada počne da se ponaša nepredvidljivo, priča se tiče svakoga ko planira leto na ovoj obali. I dok nauka strpljivo meri talase, ostaje staro pitanje: koliko nam signala treba pre nego što prestanemo da se pretvaramo da je klima nečiji tuđi problem?