Ruski udar na luke u Odesi i Nikolajevu nije bio propracen cutanjem, nego objasnjenjem - a objasnjenje je vaznije od samog udara. Iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova porucili su da ce nastaviti da preduzimaju neophodne mere za sprecavanje pomorskog transporta oruzja i municije za potrebe ukrajinskih oruzanih snaga.

To je recenica napisana pazljivo. Ne kaze „napali smo luke” - kaze „sprecavamo transport”. Ne kaze da ce prestati, kaze da ce nastaviti. I njome Moskva ne objavljuje pojedinacan napad, nego rezim: pomorski izlaz Ukrajine proglasen je za cilj, na neodredjeno vreme.

Prema saopstenju, udari su bili usmereni ka teretnim brodovima i lucskim kapacitetima u oba grada, a Moskva tvrdi da su brodovi prevozili vojni teret za ukrajinske snage. Rusija ponavlja da gadja iskljucivo vojne objekte i preciznim oruzjem, a odgovornost za posledice prebacuje na ukrajinsko rukovodstvo i na zapadne saveznike.

To je standardna formula, i retko izdrzava proveru. Kada je cilj sama lucka infrastruktura, razlika izmedju vojnog i civilnog tereta prestaje da postoji u praksi - iste dizalice dizu sve. Luka koja ne radi ne radi ni za koga.

Crno more je logisticka arterija, a ne samo bojiste. Odesa i Nikolajev su izlaz preko kojeg Ukrajina vezuje sopstvenu ekonomiju sa ostatkom sveta, i bas zato je blokada jeftinija za napadaca od fronta - ne trazi osvajanje teritorije, dovoljno je da se rizik napravi previsokim da bi neko poslao brod.

Isto more je i koridor za zito i djubrivo ka Mediteranu, a na njegovoj obali su i dve clanice Evropske unije. Znaci, ovo nije daleki rat u necijem zatvorenom bazenu - to je voda po kojoj se plovi i do naseg susedstva.

Ostaje pitanje na koje niko ne zeli da odgovori javno: koliko dugo jedno more sa sest drzava na obali moze da funkcionise kao vojni poligon, a svi ostali da se pretvaraju da je to neciji tudji problem?