Hrvatski premijer Andrej Plenković je na HRT-u ponovo otvorio diskusiju za koju su mnogi na Balkanu mislili da je zatvorena pre dve decenije. Govoreći o odnosima sa Srbijom, naveo je „rezidualna pitanja" - ratne zločine, nestala lica, i rešavanje pitanja granice između dve države.

Nije rečenica problem; problem je logika koja stoji iza nje. Hrvatski katastarski model granice na Dunavu ne podudara se s međunarodnim standardom „središnje linije". Ako bi se primenio hrvatski model, delovi srpskih gradova Apatin, Sombor i Bačka Palanka bi pripali Hrvatskoj - bukvalno, kao katastarska intervencija iz 21. veka.

Srbija još uvek nije zvanično reagovala. Ali u zemlji koja 25 godina gradi državu na osnovu „granica koje se ne menjaju", ove reči iz Zagreba biće pročitane kao najava. I pitanje koje nijedan balkanski premijer ne želi da odgovori - dokle se uobičajeno „rezidualna pitanja" pretvaraju u aktivna, i šta se dešava kada EU zatraži rešenje?

Nije ova diskusija nova. Slične tenzije između Hrvatske i Bosne i Hercegovine, između Kosova i Srbije, između Bugarske i Makedonije sve se vode pod istim hladnim tonom - da svako „nasleđeno pitanje" ima svoje vreme za otvaranje. To vreme uvek biraju veći igrači, i retko se to podudara sa interesima onih koji zapravo žive na tim granicama.