Pred Institutom za sudsku medicinu, u toku suđenja za požar u diskoteci „Puls" u Kočanima, izneti su detalji o tome kako su tačno izgubili život 59 žrtava. Eksperti su potvrdili - toksični gasovi, nedostatak kiseonika u prostoru i kompresivna asfiksija, sa temperaturom koja je u trenucima najveće intenzivnosti dostigla oko 700 stepeni Celzijusa.

U nekim telima detektovan je i cijanid, ali su eksperti podvukli da on nije „dominantan faktor smrti". Ono što je zaista ubijalo ljude jeste kombinacija. Ugljen-monoksid u prostoru bez ventilacije. Dim koji uništava plućne strukture. Zgužvana masa ljudi koja se valja jedna preko druge u panici. I zagušljiv vazduh koji ne daje dovoljno prostora za disanje ni onima koji stignu do izlaza.

„Karakteristike požara u Pulsu iste su kao i u mnogim drugim požarima u zatvorenim prostorima", svedoči ekspert - formulacija koja je na nekom nivou tehnička istina, ali je politički teška. Jer upravo ono „isto kao u mnogim drugim" je ono što ne sme da bude. Požar u Pulsu nije bio prvi takav slučaj u zatvorenom diskotečnom prostoru. I pitanje koje mi iz Metle ponovo postavljamo - šta je sistem uradio da ovaj bude poslednji?

Dozvole za diskoteku, provere protivpožarne bezbednosti, broj izlaza, stanje izolacije, noćni kapacitet u odnosu na izdate dozvole - sva su to pitanja koja se postavljaju samo posle tragedije. Kao što su se postavljala posle Kočana, postavljaće se i posle sledeće. Jer sistem - svuda na Balkanu - funkcioniše po istom principu. Prvo se desi, zatim se istražuje, zatim zaboravi, zatim se opet desi. Krug ne staje.

Za porodice žrtava, ovi tehnički detalji sa suđenja samo su dodatni bol. Za nas kao društvo, oni su optužnica - ne jednog vlasnika diskoteke, već svih institucija koje su trebale da spreče ovakve događaje. I građana koji nastavljamo da ulazimo u prostore bez izlaza, bez izolacije, bez plana - jer te „zabavne" prostore retko proveravamo.