Putin je otišao u Peking sa velikom nadom i vratio se praznih ruku. Ugovor za gasovod „Sila Sibira 2" - projekat koji je trebalo da spasi ruski gas nakon što mu je Evropa zatvorila vrata - ostao je nepotpisan. I to ne zbog tehničkih detalja, nego zato što Kina jednostavno ne žuri. Zašto bi žurila, kad od svakog odlaganja dobija bolje uslove?

Srž spora je cena. Peking traži gas po tarifi bliskoj onoj koju sami Rusi plaćaju kod kuće - oko 50 dolara za hiljadu kubnih metara. Moskva insistira na formuli bližoj starim evropskim ugovorima, gde je cena dostizala i 258 dolara. Razlika je ogromna, a pregovaračka pozicija - još veća. Onaj ko ima kupca diktira, a onaj ko nema gde da proda gas - ćuti i popušta.

Projekat nije mali. Gasovod bi prenosio oko 50 milijardi kubnih metara godišnje, kroz 2.600 kilometara preko Mongolije do Kine. Na papiru, to je izlaz za rusku ekonomiju. U praksi, to je potvrda koliko Moskva zavisi od jednog jedinog kupca - i koliko taj kupac to zna.

Zato ova poseta govori više onim što nedostaje nego onim što se dogodilo. Putin je potpisao preko 40 ugovora o saradnji - tehnologija, finansije, trgovina. Impresivna cifra za fotografisanje. Ali baš onaj ugovor koji mu je najviše trebao, onaj za gas, njega nema. A kad najvažnija stvar fali, ostali potpisi postaju dekor.

Odnos između dve sile odavno nije partnerstvo među jednakima. Rusija sve više zavisi od kineskog tržišta, od kineske tehnologije i od kineskih bankarskih kanala da bi zaobišla zapadne sankcije. Peking to gleda jasno i ne žuri da pomogne besplatno. Svaka zavisnost se naplaćuje - to je pravilo staro koliko i trgovina.

Za čitaoca na Balkanu ovo nije daleka priča. Kad jedna zemlja ostane bez izbora kome da proda ili od koga da kupi, cenu određuje onaj drugi. Mi to znamo iz sopstvenog iskustva - sa strujom, sa gasom, sa zavisnostima koje se prerušavaju u savezništva. Hoće li „bratstvo" između Moskve i Pekinga izdržati kad račun stigne na sto? Istorija kaže da se velika prijateljstva češće raspadaju na ciframa nego na ideologiji.