Moskva više ne govori o ustupcima. Umesto toga, govori o tampon-zonama - što na diplomatskom jeziku znači teritorije koje nema nameru da vrati. Prema izvorima bliskim Kremlju, Rusija planira da trajno zadrži delove Sumske i Harkovske oblasti kao „zaštitni pojas”, a za pregovore će sesti tek kada u potpunosti bude kontrolisala Donjecku oblast.

Pomeranje je jasno. Ako je donedavno bilo signala da bi Rusija mogla da razmisli o teritorijalnim ustupcima u zamenu za mir, ti signali su ugašeni. Uzrok su, tvrdi se, oštre poruke iz Vašingtona i raspadnuti neformalni dogovori sa samog samita na Aljasci između Putina i Trampa iz avgusta prošle godine.

Spor oko toga šta se zapravo dogovorilo na Aljasci i dalje traje. Državni sekretar Rubio je 25. juna izjavio da „je bilo predloga, ali nije bilo dogovora”. Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov uzvratio je da je dogovor o predlozima de facto dogovor. Kada se dve strane ne mogu složiti ni oko toga šta se dogodilo na jednom sastanku, teško je očekivati dogovor o sudbini čitavih oblasti.

A ta sudbina je krvavo konkretna. Rusija traži od Ukrajine da joj ustupi celu Donjecku oblast - uključujući i teritorije koje ruska vojska nije osvojila od 2014. godine naovamo. Drugim rečima, traži se predaja zemlje koja nije ni zauzeta na terenu. Jedan izvor iz Ministarstva odbrane procenjuje da bi potpuna kontrola nad Donjeckom bila moguća do kraja 2026; drugi kaže da je 2027. verodostojnija.

U međuvremenu rat ne čeka diplomatiju. Ukrajina je izvela napade duboko u ruskoj teritoriji, uključujući udare na Moskvu i rafinerije. Pregovori stoje zamrznuti još od februara. Svaki mesec koji prođe jeste mesec u kojem granice crta linija fronta, a ne pregovarački sto.

Za Balkan, koji pamti svoje granice iscrtane ratom i pregovorima koji su trajali decenijama, ova scena nije strana. Kada se teritorija menja artiljerijom, a ne mastilom, sporazumi potpisani kasnije samo legalizuju ono što su topovi već odlučili. Da li Evropa zaista misli da će takav presedan ostati daleko od nje?