Noć između 1. i 2. jula Kijev je preživeo jedan od najtežih vazdušnih napada do sada. Rusija je poslala talase krstarećih i balističkih raketa - među njima i hiperzvučne - i dronove kamikaze na ukrajinsku prestonicu i druge gradove. Prema ukrajinskim službama, poginulo je 13 ljudi, najmanje 56 je povređeno, a 32 su hospitalizovana. Među žrtvama ima i civila i spasilaca.

Udari nisu birali cilj. Pogođene su stambene zgrade u više delova grada, hotel u centru se zapalio, a u jednom kvartu srušila se devetospratnica sa ljudima zarobljenim pod ruševinama. Oštećena je i medicinska ustanova gde je povređeno petoro zdravstvenih radnika, jedan teško. Ukupno, najmanje 28 lokacija pretrpelo je štetu. Napadi su počeli oko 21:40 dronovima i nastavili se balističkim raketama do oko dva posle ponoći.

Predsednik Zelenski još istog dana je upozorio: „Imamo veoma zabrinjavajuće informacije o pripremama za novi veliki ruski vazdušni napad." Znao je, dakle, šta ide - a ipak se malo može uraditi protiv noći pune raketa. Ovo nije prvi ovakav udar i neće biti poslednji, ali svaki novi meri granice toga koliko jedan grad može da izdrži.

Kontekst je važan da bi se razumelo zašto baš sada. Napad se smatra osvetom za ukrajinske dronove koji su u junu udarili po Moskvi i po ruskim rafinerijama, pogoršavajući nestašicu goriva u Rusiji. Rat se odavno ne vodi samo na frontu - preneo se na gradove, na civile, na svakog ko spava u svom stanu s nadom da će te noći raketa pasti negde dalje.

Za Balkan, koji pamti svoje opsade i svoje noći pod uzbunom, ovo nije daleka vest. Znamo šta znači kada „cilj" nekog rata postane zgrada u kojoj živiš. I znamo koliko brzo se svet navikne na tuđu patnju kada ona traje dovoljno dugo. Pitanje koje visi nad svim ovim je jednostavno i neprijatno: ko još veruje da ovo ima dno, i šta tačno treba da se desi da neko kaže dosta?