Vašington priprema novi paket sankcija, ali ovog puta meta nisu ruske kompanije - nego svi koji kupuju rusku naftu i gas. Nova verzija zakona dala bi Trampu mogućnost da uvede carine do 100 odsto na najveće uvoznike ruske energije. Drugim rečima: ne napada se prodavac, plaši se kupac.

Najveći pritisak pada na Kinu i Indiju, dve najveće mušterije za rusku naftu. Ali spisak ide dalje i udara bliže nama. Za naftu se pominju Slovačka, Mađarska i Azerbejdžan. Za gas - Francuska, Japan, Mađarska i Belgija. To više nije priča za daleke super-sile, nego za države koje su nam susedi ili partneri u Evropi.

Mehanizam ima i ventil za bekstvo. Zemlje gde je ruski gas ispod 15 odsto ukupnog uvoza, i koje pokazuju da postepeno smanjuju zavisnost, mogle bi da dobiju izuzeće. Tramp, pak, zadržava pravo da odloži ili otkaže kazne ako proceni da je to u interesu SAD. Znači, zakon je i čekić i ucena u isto vreme - zavisi kome i kad će se primeniti.

Paket se ne završava carinama. Obuhvata i ruske funkcionere, finansijske institucije, energetske projekte i takozvanu „senku-flotu" - brodove koji prevoze ruske sirovine zaobilazeći zapadna ograničenja. Cilj je da se preseče disanje ruske ekonomije tamo gde najviše boli: prihodi od izvoza.

Ideju iza zakona vodili su senatori Lindzi Grem i Ričard Blumental. Nakon smrti Grema, kolege su oživele predlog sa 26 potpisnika, ali smanjile prvobitnu kaznu sa 500 na 100 odsto carine - da bi dobili širu političku podršku. Još jedan primer kako se i najoštrije pretnje kroje prema tome koliko glasova može da se skupi.

Strategija Vašingtona je jasna: umesto da goni pojedinačne firme, hoće da rastera najveće kupce Rusije i da natera Moskvu da prodaje po lošijoj ceni ili da smanji proizvodnju. Logika je hladna, ali efikasna. Pitanje koje ostaje za Evropu - i za Balkan koji se i dalje greje na tuđem gasu - jednostavno je: kad se veliki počnu gaziti oko toga ko sme da kupuje, ko će na kraju platiti viši račun na šalteru?