Godinama su Ankara i Moskva igrale igru koja je odgovarala obema stranama: Turska je clanica NATO, ali se nije prikljucila sankcijama, kupovala je rusku naftu, prodavala dronove Ukrajini i glumila posrednika kad nikome drugom nisu verovali. Pragmatizam, tako su to zvali. Poslednjih dana ta ravnoteza pocela je da puca na tri mesta odjednom.

Prvo: americko oruzje preko turske teritorije

Prema ukrajinskim i ruskim izvorima, preko Turske do Ukrajine treba da stigne velika kolicina americkog naoruzanja. Ukrajinski portal „Militarni” navodi 70 americkih balistickih raketa M39 ATACMS sa dometom od oko 300 kilometara, 12 lansera M270 MLRS, 2.524 nevodjene artiljerijske rakete M26, kao i 47.000 kasetnih artiljerijskih granata M509A1. Isporuka koja stize bas kad ruska vojska pojacava udare po energetskoj infrastrukturi.

Rusko Ministarstvo spoljnih poslova zatrazilo je objasnjenje i od Vasingtona i od Ankare. Portparolka Marija Zaharova upozorila je da su uslovi takvog transfera „kontraproduktivni” i da ne doprinose miru. Moskva u istom dahu tvrdi da isporuka nece promeniti odnos snaga na frontu - sto je standardna formula kad nesto zapravo boli.

Sa turske strane objasnjenje je tanje. Strucnjakinja za medjunarodnu bezbednost Dzanan Terdzan izjavila je da Ankara ne planira da salje oruzje proizvedeno kao tursko. Ali ima izuzetak, i on je kljucan: to se ne odnosi na oruzje koje je ranije isporuceno Turskoj ili je proizvedeno na njenoj teritoriji po licenci SAD. Definicija dovoljno uska da se spase obraz, dovoljno siroka da se prenese teret.

Drugo: Crno more

Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan pozvao je na moratorijum na napade na brodove u Crnom moru. Moskva je odbila. Zaharova je ocenila da je predlog „nepotpun” i da bi od njega korist imala pre svega Ukrajina.

Iza diplomatskog recnika stoji ekonomija. Skoro 70 odsto ukrajinskog izvoza zita ide morem, a prihodi od tog izvoza su jedna od najvaznijih stavki ukrajinske ekonomije. Rusija je bas poslednjih dana pojacala udare po ukrajinskim brodovima i lucnoj infrastrukturi, ukljucujuci i dunavske luke. Ko trazi moratorijum na napade, zapravo trazi izlaz za zito.

Trece: nafta koja se vise ne kupuje

Turski uvoz ruske nafte naglo je pao, posebno preko crnomorskih luka - prema navodima, smanjenje je doseglo skoro milion tona. Za Kremlj je ovo najneprijatnija stavka od tri, jer nije izjava niti predlog. To je ispraznjen tanker.

U Moskvi su potom poceli da gledaju i dalje. Ruski analiticari sa sve vecom paznjom prate vojno-tehnicko zblizavanje Turske, Pakistana i Saudijske Arabije, a „RIA Novosti” taj potencijalni savez vec naziva „muslimanskim NATO-om”. Deo ruskih medija ide dotle da pita da li bi takvo povezivanje dovelo Tursku blize kapacitetima za razvoj nuklearnog oruzja. Zasad su to spekulacije analiticara - ali cinjenica da se scenario uopste razmatra govori koliko se pazljivo meri svaki Erdoganov korak.

Za citaoca na Balkanu tu ima neceg poznatog. Drzava koja sedi izmedju dva bloka i naplacuje sa obe strane funkcionise odlicno - dok jedan blok ne pocne da broji racun. Oruzje za Kijev, pritisak oko Crnog mora, manje kupljene nafte i novi vojni savezi: cetiri pojedinacna neslaganja koja se u Moskvi vise ne citaju kao slucajnost.