U Sobranju se vodila rasprava o predlozima zakona za sudsku i tužilačku službu - rasprava u kojoj su se i vlast i opozicija našle na istoj strani samo u jednom: da zakoni ovakvi kakvi jesu, ne valjaju.

Deo učesnika traži da se predlozi povuku i izrade iznova, preteći čak i mogućim generalnim štrajkom u pravosuđu ako nema promena. Kritike su bile oštre: „Sa ovakvim zakonima se kažnjavaju i ućutkuju zaposleni u pravosuđu", bila je jedna od poruka upućenih predlagačima.

Kada jedni zakoni za sudove i tužilaštva izazivaju otpor i kod onih koji treba da ih sprovode, to je signal koji se ne sme ignorisati. Reforme u pravosuđu se godinama najavljuju kao ključne za evropski put zemlje - ali reforma koja plaši same sudije i tužioce nije reforma, već nešto drugo.

Pitanje koje ostaje jeste kome služe ovi zakoni. Ako je cilj nezavisno pravosuđe, zašto oni u njemu strahuju? A ako je poruka zaista „budi tih i slušaj", onda je reč reforma samo pristojan prevez preko nečega mnogo starijeg - pokušaja vlasti da drži ruku i nad onima koji treba da joj sude. Rasprava je završena, zakoni ostaju na stolu - i baš tu će se videti da li je kritika nešto značila.