Pedeset sekundi na nogama, u prepunom prostoru, sa rukama u džepovima. To je snimak koji je premijer Hristijan Mickoski objavio iz Njujorka kao dokaz razgovora sa američkim državnim sekretarom Markom Rubiom. Pitanje koje je podelilo javnost nije da li je razgovora bilo - bilo ga je. Pitanje je kako se to što se dogodilo imenuje.

Iz Vlade su to opisali kao značajnu potvrdu strateškog partnerstva između Makedonije i SAD i kontinuiranog političkog dijaloga. Mickoski je na svom Fejsbuk profilu napisao da u vreme ozbiljnih geopolitičkih izazova jaka partnerstva i otvoren dijalog sa strateškim saveznicima imaju poseban značaj i da Makedonija zastupa svoje interese „dostojanstveno i principijelno”.

Na objavljenom snimku, ipak, nema zvanične sale, nema stola za razgovore, nema državnih zastava ni protokolarne postavke. Prostor više liči na hotelski hodnik nego na salu za bilateralni sastanak. U pozadini se pojavljuje i ambasador Zoran Popov, u sportskoj odeći.

Dve verzije istog snimka

Iz SDSM-a su reagovali terminom „hodnik diplomatija”, poručujući da se sastanci vode u kabinetu ili u sali, sa agendom i sa zapisnikom. Kritikovali su i odeću premijera, brojnost delegacije i odsustvo zvaničnog saopštenja ili potpisanog dokumenta. Iz vladajuće partije uzvratili su da je jedini razgovor koji je Rubio dosad imao upravo onaj sa Mickoskim i sa ministrom Timčom Mucunskim.

Sledećeg dana došao je i formalni deo: zvaničan sastanak sa zamenikom državnog sekretara Kristoferom Landauom u Njujorku, uz prisustvo i pomoćnika državnog sekretara za Evropu. Taj sastanak ima protokol, ima sastav i ima saopštenje. Ono o čemu se raspravlja nije on, nego zašto je prethodni, neformalni kontakt predstavljen sa težinom koju nema.

To je razlika koju vredi zadržati. Kratka razmena reči sa državnim sekretarom nije ništa - to je kontakt koji bi mnoge države poželele. Ali kada se pakuje kao diplomatski događaj najvišeg nivoa, bez ijednog protokolarnog podatka, postiže se suprotno od nameravanog: umesto da zvuči snažno, zvuči kao da je trebalo da zvuči snažno.

U istom periodu, Stejt department je obavestio Kongres da preusmerava 52 miliona dolara stranog vojnog finansiranja iz Slovačke, Makedonije, Tunisa i Iraka ka Panami, Peruu, Ekvadoru i Kolumbiji. Sredstva za ove četiri zemlje nisu ukinuta u celosti, ali deo koji odlazi jasno je prenamenjen - i to ka regionu kojem Vašington sada daje prioritet. To je brojka koja se meri i proverava. Pedeset sekundi u hodniku nisu.