U osnovnoj školi „Đorđi Sugarev” u Bitolju puštena je u rad nova resursna soba - prostor namenjen podršci učenicima kojima treba drugačiji pristup nego ostatku odeljenja. Na otvaranju su bili gradonačelnik Toni Konjanovski i predsednik Saveta Bojan Bojkoski.

Soba je zamišljena tako da će moći da je koriste učenici, obrazovni i lični asistenti, nastavnici i stručni saradnici, zavisno od individualnih potreba svakog deteta. Omogućava individualni rad i rad u malim grupama, dodatnu obrazovnu podršku i razvoj veština - i, što je podjednako važno, sredinu u kojoj dete može da se oseća sigurno i prihvaćeno.

U saopštenju postoji jedan detalj koji vredi pročitati pažljivo. Opremanje i uređenje realizovani su uz podršku „Hand Till Hand” i „Handelsbankens Fadderbarns Fond”. Dakle - od donatora.

Dobra vest sa pitanjem u sebi

Inkluzija je zakonska obaveza, ne humanitarna akcija. Svaka osnovna škola u zemlji treba da ima uslove za rad sa učenicima kojima je potrebna dodatna podrška, i to nije pitanje dobre volje strane fondacije. Kada se jedna resursna soba u Bitolju otvara zahvaljujući švedskoj donaciji, to znači da je sistem potrebu prepoznao na papiru, ali je nije pokrio budžetom.

Iz škole poručuju da resursna soba nije samo novouređena prostorija, nego prostor kroz koji se inkluzija pretvara u svakodnevnu praksu. Tačno je. Pitanje je koliko škola u Pelagoniji i šire čeka da neki strani fond primeti istu potrebu kod njih.

Deca u „Đorđi Sugarev” danas imaju bolje uslove nego juče - to je neosporno i vredi. Ali jedna soba nije politika. Politika će biti kada ovakva soba bude standard u svakoj školi, a ne vest.