Na 15. jul 1997. godine, pred stepenicama svoje vile u Majamiju, Đani Versače je bio ustreljen. Imao je 50 godina i kompaniju procenjenu na 1,4 milijarde dolara. Dvadeset i devet godina kasnije, njegovo ime i dalje znači ono što je malo koja modna kuća uspela da zadrži - drskost koja se ne izvinjava.

Priča počinje u Ređo di Kalabriji, na jugu Italije, u butiku gde je majka šila. Prvu haljinu dizajnirao je sa devet godina. Posle studija u Milanu i rada za druge brendove, 1978. godine osnovao je sopstvenu kuću zajedno s bratom Santom, koji je vodio finansije, i sestrom Donatelom, njegovom muzom. Debitantska kolekcija - živopisna, provokativna, čulna - jedne je oduševila, druge šokirala. A Versače se nije trudio da ugodi drugima.

„Više volim vulgarnog i srećnog čoveka nego otmenog i nesrećnog", govorio je. To je bila cela njegova filozofija spakovana u jednu rečenicu. Radio je direktno na manekenu, mešao muške krojeve s klasičnim grčkim motivima iz svog kalabrijskog porekla, i uneo materijale kakve moda dotad nije poznavala - Oroton, metalnu mrežu koja je postala potpis kuće.

Za simbol je izabrao Meduzu - grčku gorgonu čiji je pogled pretvarao u kamen. Ne slučajno. Želeo je isti magnetizam, istu nemogućnost da skineš oči, da ih prenese na svoje kreacije.

Najpoznatiji trenutak došao je 1994. godine, kada se Elizabet Harli pojavila na filmskoj premijeri u crnoj, pripijenoj haljini čiji je bočni rasporak držalo tek nekoliko zlatnih zihernadli. To parče ostalo je zapamćeno jednostavno kao „HALJINA", a Harli je kasnije priznala: „Versače me proslavio za jednu noć." Malo koji dizajner razumeo je tako rano koliku moć nosi jedna slika.

Versače je razumeo i moć manekenki pre svih drugih. Naomi Kembel, Sindi Kroford, Linda Evanđelista, Kristi Tarlington, Klaudija Šifer - on ih je podigao s piste do statusa globalnih ikona. U njegov krug ulazili su Elton Džon, Madona, princeza Dijana. U Majamiju je pretvorio vilu Casa Casuarina u sopstvenu verziju raskoši - mozaici, fontane, stubovi, mermer.

Kritičari su ga nazivali vulgarnim i preteranim. Njega to nije doticalo. „Naš posao treba da bude sposoban da natera ljude da sanjaju", govorio je. Skoro tri decenije posle njegove smrti, teško je reći da nije uspeo.