U 6:35 ujutru 28. avgusta, u Oslu, preminuo je Harald Peti, kralj Norvežana. Narednog dana, tačno u 19 časova, njegov sin stao je pred kamere kao Hokon Osmi i održao prvi govor u životu u kome nije mogao sebi da dozvoli da bude samo sin. Imao je 53 godine. Od tih 53, skoro sve je proveo čekajući upravo taj dan.

Ono što je izgovorio nije bila protokolarna izjava. Bio je to govor čoveka koji pokušava da namesti glas. „Nedostajaće mi njegov smeh. Njegova toplina u odnosu prema ljudima i u svakoj situaciji. Moj otac je uvek uspevao da se oni oko njega osećaju prijatno”, rekao je novi kralj. Zatim je opisao slike koje nemaju nikakve veze sa krunom: otac u jedrilici, sa kapom i naočarima za sunce. Otac u mreži za spavanje u Amazoniji, gde je konačno ispunio dečački san da poživi nekoliko dana sa narodom Janomami.

Monarhija koja se izvinjava

U govoru postoji jedna rečenica koja vredi više od cele ceremonije. Hokon je podsetio da se njegov otac izvinio saamskom narodu za nepravde počinjene nad njima - u ime svih. Izvinjenje šefa države manjini, izgovoreno dok je taj šef države još uvek na funkciji, a ne u memoarima četrdeset godina kasnije. Koliko takvih izvinjenja smo čuli na Balkanu, i od koga?

Harald je takođe otputovao da uteši pogođene uraganom, obučen u jaknu i gumene čizme - ne u uniformu. I plakao je zajedno sa Norvežanima posle masakra na Utoji i u vladinom kvartu. To je monarhija koja je sebi radno mesto definisala kao prisustvo, a ne kao reprezentaciju.

Nasleđe koje se ne vrti unazad

Hokon je otvoreno priznao da ima „veliki zadatak pred sobom” i da je porodica stalno ponavljala da svako treba stvari da radi na svoj način. On je nasledio oca Haralda, koji je nasledio Ulafa, koji je nasledio Hokona. Isti redosled, četvrti put. Moto je zadržao nepromenjen: „Sve za Norvešku”.

Ono što se promenilo jeste svet oko prestola. Novi kralj je to sam rekao - svet je ponovo nesigurniji i nepredvidljiviji nego što je bio tokom najvećeg dela vladavine njegovog oca. Norveška je od zemlje osmogodišnjeg dečaka koji silazi na kej posle Drugog svetskog rata izrasla u državu blagostanja. Sada ta država treba da razume šta znači biti mirna zemlja na nemirnom kontinentu.

Godišnjica usred žalosti

Postoji jedan detalj koji agencijski izveštaji retko uhvate. Baš 29. avgusta, na dan govora, navršavalo se 58 godina od venčanja Haralda i Sonje. Hokon to nije prećutao: „Srećna godišnjica, draga majko!” Rečeno pred celom nacijom, dan posle smrti čoveka sa kojim je provela tih 58 godina.

Kraljica Sonja je sada udovica kraljica - pozicija koju Norveška nije imala vekovima. Kralj Hokon Osmi vladaće sa kraljicom Mete-Marit pored sebe i sa prestolonaslednicom Ingrid Aleksandrom, koja će i sama biti prva žena koja će položiti zakletvu za presto u norveškoj istoriji.

Govor je završen molbom, ne zapovešću: sa Božjom pomoći i sa podrškom naroda. Kada jedna monarhija mora da se obraća molbom, to znači da zna koliko malo moći zapravo ima - i koliko mnogo zavisi od toga da ljudi žele da je ima.