Donald Tramp obećava odmazdu. Ne pregovore, ne smirivanje - odmazdu. Nakon što je iranska Revolucionarna garda ispalila seriju balističkih projektila na američku vazduhoplovnu bazu i vojni centar u Jordanu, američki predsednik je novinarima u Beloj kući rekao: „Sada je naš red.” Američka vojska saopštila je da je presrela deo projektila. Ali „deo” ne znači sve, a to je tačno ono što niko ne želi da doobjasni.

Isti taj čovek, u istoj toj rečenici, dodao je i da će Vašington možda na kraju postići dogovor sa Teheranom o prekidu sukoba. Prvo snažan odgovor, pa onda eventualni dogovor. Logika koju na Balkanu prepoznajemo bez prevoda: prvo se puca, pa se onda seda za sto, a u međuvremenu neko drugi broji žrtve.

Noć u kojoj se front raširio

Projektili na baze u Jordanu nisu jedino što se desilo u tim satima. Tramp je potvrdio da je informisan i o napadu dronom na američki tanker sa gasom u egipatskoj sredozemnoj luci Damijeta. Teheran je, pak, saopštio da je udario i brodove u Ormuskom moreuzu - i odbio predlog Omana o zajedničkom upravljanju tim vodenim putem. To je potez koji povlači sve ostale: kroz Hormuz prolazi deo svetske nafte koji nema alternativni put.

U sredu su SAD i Saudijska Arabija udarile proiranske paravojne grupe u Iraku. Izrael i SAD vode zajedničke vazdušne operacije protiv Irana još od 28. februara. Ovo nije incident koji je eskalirao preko noći - ovo je rat koji traje mesecima, a sada je samo postalo teže ignorisati ga.

Tri opcije na stolu u Beloj kući

Nekoliko sati posle izjave, Tramp se sastao sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Prema visokom izraelskom predstavniku, na stolu su bile tri mogućnosti za iranski nuklearni program: dogovor sa Teheranom, produženi ekonomski pritisak i blokade, ili sveobuhvatna vojna operacija. Isti predstavnik tvrdi da Netanjahu nije pritiskao Trampa da izabere treću. „Na kraju, to je njegova odluka”, rekao je.

Zanimljivo je ono što vredi primetiti: Izrael nije učestvovao u američkim bombardovanjima ovog meseca - upravo onima koja su izazvala iransku odmazdu na američke baze. Ali je upozorio da će odgovor biti žestok ako bude napadnut. Svako se drži na korak razdaljine od obarača, ali svi stoje u istoj sobi.

Kina i Rusija: obećanja koja vrede koliko vrede

Upitan o izveštajima da bi Iran uskoro mogao da dobije kineske prenosive protivvazdušne sisteme, Tramp je izrazio iznenađenje. Kineski predsednik Si Đinping mu je, tvrdi on, „sasvim jasno” rekao da Kina neće ući u rat na strani Irana. Slična uveravanja dobio je i od Vladimira Putina. „Da se to desilo, bilo bi iznenađujuće”, rekao je Tramp.

Koliko vrede takva uveravanja kada se cena jednog sukoba meri u kontroli nad energetskim koridorima? Balkan zna ovu scenu napamet - velike sile obećavaju jedno za stolom, a isporučuju drugo na zadnja vrata.

Ono što se već kreće

Cene nafte skočile su u sredu, kako se tenzija između Irana i saveza SAD-Izrael pojačala. Izraelski predstavnik je priznao da se moraju uzeti u obzir moguće posledice po globalnu ekonomiju i naftna tržišta - rečenica koja zvuči kao tehnokratska napomena, ali je zapravo priznanje da niko nema kontrolu nad onim što sledi.

Isti predstavnik tvrdi da ima znakova da je iransko rukovodstvo pod pritiskom rastuće inflacije i nezadovoljstva naroda. To je argument kojim se opravdava „još malo pritiska”. Čuli smo taj argument i ranije, u drugim državama, sa drugim imenima. Pitanje koje niko glasno ne postavlja je jednostavno: šta ako pritisak ne slomi režim, već samo zemlju pod njim?