Izabel Sava imala je devetnaest godina i preminula je 17. avgusta, u snu, od srčanog zastoja. Vest je izašla u javnost tek ovih dana. Ekipe hitne pomoći došle su u dom i pokušale da je ožive, ali nisu uspele. Britanski tekvondo je u žalosti jer gubi jednu od svojih najvećih nada; tačnije je reći da je jedna porodica ostala bez ćerke u uzrastu kada niko ne razmišlja o srcu.

Trenirala je tekvondo od detinjstva i ovom sportu je dala više od jedne decenije. U 2022. godini osvojila je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u tekvondou, održanom u Holandiji. To nije medalja koja se dobija slučajno sa devetnaest godina - to je rezultat posle kojeg federacije počinju da pišu dugoročne planove oko jednog imena. Osim crnog pojasa, stigla je i do drugog dana.

Njen odnos sa sportom nije stao na takmičenjima. Vremenom je počela i da sudi na raznim prvenstvima, znači ostala je unutra i kada se nije borila. To je drugačija stvar od ambicije za medaljom: to je čovek koji voli disciplinu samu po sebi, a ne samo podijum.

Van tatamija gradila je drugi život. Studirala je pravo na Queen Mary University of London i trebalo je da upiše drugu godinu. Htela je da postane advokatica, učestvovala je u studentskim društvima i sarađivala sa blogom centra za pravnu pomoć. Znači: treninzi, suđenje, ispiti i pravna praksa - sve to istovremeno, u uzrastu kada većina još bira smer.

Prijateljica njenih roditelja pokrenula je kampanju za prikupljanje sredstava za troškove oko sahrane. Taj detalj govori nešto što se ne piše u saopštenjima: sportistkinja sa svetskom medaljom ne znači i porodicu koja može da podnese neočekivan udarac. Nagrade za tekvondo nisu iste kao u tenisu ili fudbalu, a računi stižu isto.

Srčani zastoj u snu, sa devetnaest godina, kod vrhunski trenirane sportistkinje. To je rečenica koju bi svaki roditelj želeo da ne postoji. I to je rečenica koja ruši najudobniju pretpostavku sporta - da je telo koje izdrži deset godina treninga telo kojem najmanje treba da se gleda srce.