Posle razvoda i povratka iz Rima, Izabela Boromeo vratila se u Milano - i to ne u bilo koji stan, već na ceo jedan sprat istorijske porodične palate u gotsko-lombardskom stilu, s pogledom na trg Sant Ambrođo u srcu grada. Dom je, kako sama kaže, pun prirodne svetlosti, organskih materijala, udobnih sofa i umetničkih dela skupljanih sa putovanja po celom svetu.

Priča same palate je neobična zato što je ženska. „Otac mi je ostavio ovu palatu, ali za razliku od drugih palata Boromeo, on ju je nasledio od svoje majke, moje bake Ide Taverna, koju nažalost nikada nisam upoznala", priča Izabela. Imanje je generacijama prelazilo s majke na kćer - redak slučaj u svetu gde nasleđe po pravilu ide muškom linijom.

Dnevna soba je najsvetliji deo doma. U boji slonovače, sa prozorima koji gledaju pravo na baziliku, ukrašena je tepisima, porodičnom sofom s početka dvadesetog veka i dve somotske skulpture s vezom savremene umetnice Karle Tolomeo. „Volim svoju kuću pre svega zato što ima mnogo svetlosti", kaže Izabela - i to se vidi na svakoj fotografiji.

Trpezarija je prostor za raskoš bez napadnosti - elegantan pribor, posteljina i belo-zlatni porcelan, a na zidu dominira slika u karakterističnom plavom Iva Klajna. Odmah do ulaza, klupa i stub ponovo potpisani od Karle Tolomeo, čije se delo provlači kroz ceo dom kao lajtmotiv.

Spavaća soba je intimnija. Francuski komoda u crnom laku i zlatu nosi portrete troje Izabeline dece, dok ceo prostor zadržava istu filozofiju svetlosti i prostora. Glavno kupatilo pak spaja istoriju i udobnost - ugrađena kada u drvenoj oblozi i antička stolica u rimskom stilu.

Hodnici nisu samo prolaz - oni su mala galerija. Na zidovima vise značajna dela, među kojima i Hosea Marije Kana, a na stočićima stoje antički kineski predmeti. Dramatično stepenište služi i kao funkcija i kao arhitektonski akcenat. Kroz svaku sobu su police prepune knjiga o umetnosti, mnoge donesene iz vremena kada je živela u Indiji.

Izabelina kolekcija nije sastavljena prema ceni, već prema osećaju. „Mnoge od mojih slika su dela umetnika koji su mi u nekom trenutku života bili ili su još uvek prijatelji", kaže ona. Među imenima su Čeroli, Đovani Sanjust, Pjetro Rufo, Tano Festa i Mimo Paladino, a prvu ozbiljnu nabavku napravila je u Njujorku. Dom, kako ga opisuje, je „škrinja s blagom - ne nužno najskupljim, već onim najbližim srcu".

Možda je upravo to poenta koju vredi poneti kući, bez obzira na kvadraturu i budžet. Izabela nas ne uči kako da živimo u palati - ona nas podseća da se dom ne meri vrednošću onoga što je u njemu, već pričama koje nosi svaki predmet. A priče se, za razliku od porcelana, ne kupuju.