U medicini se naziva Gambling Disorder (poremećaj usled kockanja) i priznato je kao mentalni poremećaj. Ne radi se samo o „lošoj navici" ili nedostatku volje, već o stanju koje utiče na moždane mehanizme za nagradu, kontrolu impulsa i donošenje odluka.

Najčešći znaci su:

• Stalna potreba da se ulažu sve veće sume novca.
• Neuspešni pokušaji da se prekine s kockanjem.
• Razmišljanje o kockanju veći deo dana.
• Kockanje da bi se nadoknadili prethodni gubici.
• Laganje porodice ili prijatelja o potrošenom novcu.
• Finansijski problemi, dugovi ili prodaja imovine zbog kockanja.
• Narušeni porodični, radni ili socijalni odnosi.

Nije svako ko uplaćuje listić ili igra kazino zavisnik. Razlika je u tome da li osoba može da prestane kad hoće i da li kockanje počinje da joj kontroliše život.

Ako država zaista hoće da se bori protiv zavisnosti od kockanja, onda joj ne trebaju kozmetičke izmene i šminkanje zakona, već hrabre i suštinske mere. Kockanje je priznato kao zavisnost koja uništava porodice, stvara dugove, izaziva siromaštvo i ostavlja trajne posledice po mentalno zdravlje.

Zato pravo pitanje nije da li će kockarnica biti 200, 500 ili 1.000 metara od škole, već zašto se uopšte nalazi u naseljenom mestu. Dok se automati i kladionice nalaze na svakom koraku, dostupni svakom građaninu, posebno mladima, država ne može ozbiljno da tvrdi da vodi borbu protiv zavisnosti.

Novi zakon ostavlja utisak administrativne šminke koja ne rešava suštinski problem. Ako postoji prava politička volja, potrebno je postepeno potpuno izmeštanje kockarnica i kladionica van naseljenih mesta, stroga kontrola njihovog rada i znatno ograničavanje njihove dostupnosti.

Društvo ne sme da profitira od bolesti koja uništava građane. Što više zavisnika ima, to više zarađuje industrija kockanja. To je konflikt koji nijedna odgovorna država ne sme da ignoriše.

Ako je kockanje bolest, onda mesto kockarnica nije u centru gradova i pored škola, već van svakodnevnog života građana. Sve drugo je samo šminka, a ne rešenje.