Makedonska politika ima jednu neobičnu konstantu - skoro svaki premijer dolazio je s velikim obećanjima, a odlazio ostavljajući duboke podele, razočaranja ili nerešene probleme.

Ljupčo Georgievski došao je na vlast kao simbol snažne nacionalne retorike. U to vreme politička scena bila je ispunjena porukama o nacionalnom dostojanstvu, istorijskim nepravdama i velikim državnim idealima. Danas je, pak, upravo Georgievski jedan od najglasnijih zagovornika približavanja makedonskih i bugarskih istorijskih stavova, zbog čega ga mnogi od njegovih nekadašnjih pristalica smatraju čovekom koji je potpuno promenio svoje pozicije.

Branko Crvenkovski obeležio je tranziciju i privatizaciju. Za jedne je to bio neophodan korak ka tržišnoj ekonomiji, a za druge period u kome su zatvarane fabrike, desetine hiljada ljudi ostale su bez posla, a ogroman deo državnog kapitala završio je u rukama malog broja ljudi. Posledice tog procesa, prema mnogim ekonomskim analitičarima, osećaju se i danas.

Nikola Gruevski vladao je više od jedne decenije s porukama o ekonomskom rastu, investicijama i snažnoj državi. Ali njegov beg iz Makedonije da izbegne izdržavanje zatvorske kazne ostavio je snažan udarac na poverenje u institucije. Kad bivši premijer napušta državu da se ne suoči s pravosnažnom sudskom odlukom, neizbežno se postavlja pitanje koliko je bio funkcionalan sistem koji je sam gradio i predvodio. S druge strane, njegove pristalice i dalje tvrde da je reč o politički motivisanom progonu.

Zoran Zaev ušao je u političku istoriju s jednim od najtežih odluka koje je donela jedna makedonska vlada. Pre nego što je postao premijer, javno je uveravao da neće prihvatiti promenu ustavnog imena države. Kasnije je, kao predsednik Vlade, potpisao Prespanski sporazum, nakon kojeg je država promenila ime u Republiku Severnu Makedoniju. Za jedne je to bio istorijski kompromis koji je otvorio vrata ka NATO i evropskoj perspektivi, a za druge najveće političko ustupanje učinjeno od nezavisnosti do danas.

Dimitar Kovačevski vodio je Vladu u periodu energetske i ekonomske krize, ali njegov mandat ostao je obeležen i početkom procesa ustavnih izmena povezanih s evropskim integracijama. Nije uspeo da obezbedi politički konsenzus za te izmene, a javno poverenje u institucije nastavilo je da opada.

Danas Vladu predvodi Hristijan Mickoski. On je došao s obećanjem da će ispraviti mnoge greške svojih prethodnika i da će uspostaviti drugačiji model vladanja. Da li će uspeti u tome pokazaće vreme, a konačni sud, kao i uvek, daće građani kroz rezultate, a ne kroz političke govore.

Makedonija više od tri decenije traži lidera koji će biti zapamćen pre svega po institucijama koje je izgradio, a ne po krizama koje je ostavio za sobom.

Možda najveći problem nikada nije bio samo u pojedinačnim premijerima. Možda je problem u tome što svaka nova vlast obećava potpuni preokret, a vrlo često ponavlja iste greške prethodne.

Države ne napreduju kada svaka nova vlada počinje od nule i optužuje prethodnu. Napreduju kada su institucije jače od političara, kada zakoni važe jednako za sve i kada se obećanja ne mere aplauzom na mitingu, već rezultatima koje građani osećaju u svakodnevnom životu.

„Ono što dodatno podriva poverenje građana jeste utisak da nakon završetka mandata mnogi politički funkcioneri žive znatno bogatije nego pre nego što su došli na vlast, dok se prosečan građanin i dalje bori s istim ekonomskim problemima.“