Manekenke iz osamdesetih i devedesetih ceo život su defilovale u tuđim venčanicama po pistama - a kad je došao red na njihovo venčanje, većina je izabrala nešto sasvim suprotno od raskoši koju su prodavale. Bez katedralnih velova, bez tona čipke. Umesto toga - lična priča, minimalizam i ponekad doza bunta.

El Makferson je možda najekstremniji primer. Za venčanje 1986. sa fotografom Žilom Bensimonom, nosila je pripijen dizajn Azedina Alaje koji je odozgo ličio na kostim za kupanje, sa drapiranim muslinom i obavijajućim velom inspirisanim Marijom Magdalenom. Posle razvoda je spalila venčanicu - potez za koji je kasnije priznala da žali. Neke odluke izgledaju oslobađajuće u trenutku, a bolne godinama.

Kejt Mos je izabrala boemski dizajn u boji šampanjca od Džona Galijana za venčanje 2011. Galijano je priznao da je baš ta venčanica bila njegova profesionalna rehabilitacija u teškom periodu karijere - dokaz da jedno parče tkanine ponekad nosi više težine nego što izgleda. Klaudija Šifer otišla je u suprotnom smeru: elegantan Valentino sa dugim rukavima, četiri vrste čipke i šlepom od četiri metra za venčanje 2002, haljina koju i danas čuva uramljenu kod kuće kao uspomenu.

Linija se nastavlja sa Ines de la Fresanž, koja se 1990. udala u minimalnoj beloj kratkoj haljini od Iv Sen Lorana, sa bež sakoom i šeširom - pariski šik u najčistijoj formi. Sindi Kroford je izabrala jednostavnu čipku sa tankim trakama od Galijana za plažno venčanje na Bahamima 1998, a Izabeli Fontana otišla je u drugu krajnost sa providnom haljinom ukrašenom sa preko 10.000 kristala za venčanje na Maldivima. Različite žene, različite decenije, ista pouka - pravi stil nije u tome koliko košta haljina, nego koliko iskreno govori ko si u danu kad svi gledaju u tebe.