Reč „narcis” poslednjih godina postala je najjeftinija dijagnoza u opticaju. Dobija je bivši, šef, komšija, političar, rođak koji se nije javio za rođendan. Problem je što kada jedna reč znači sve, ona prestaje da znači išta.

Psihološkinja Sara Navarete kreće sa suprotne strane: „Imati narcističke crte nije isto što i imati narcistički poremećaj ličnosti. Zapravo, svako od nas ima određeni stepen narcizma.” I dodaje da je u zdravoj dozi on deo zdravog samopouzdanja.

Zdrav narcizam, kaže ona, izgleda sasvim obično: osećati se vredno, prijati ti priznanje, brinuti kako izgledaš. Ništa od toga nije defekt. Patološka verzija je nešto drugo - to je krutost i potreba da dominiraš u odnosima, ne samo zadovoljstvo sopstvenom slikom.

Navarete razlikuje dva profila i drugi je onaj koji niko ne prepoznaje. Prvi je grandiozni: arogantan, dominantan, tačno ono što ljudi zamišljaju kada izgovore tu reč. Drugi je ranjivi - krajnje osetljiv na kritiku, lako povređen, naizgled sve drugo osim narcis. Zato i prolazi neprimećen.

Najjača rečenica u celom razgovoru je ona koja ruši celu narodnu predstavu: narcizam ne znači uvek preteranu ljubav prema sebi. „Često znači stalnu potrebu da drugi održavaju vrednost koju čovek ne može sam da održi iznutra.” Odnosno, ono što spolja izgleda kao preveliki ego, iznutra je rupa koju neko drugi mora stalno da puni.

Znaci koji zaista nešto znače, prema njoj: intenzivna potreba za divljenjem, teškoća da se prizna greška, slaba tolerancija na kritiku i nesposobnost da se istinski razume tuđa perspektiva. Ali jedan loš dan nije dijagnoza. Ono što se traži je obrazac - isto ponašanje, u različitim situacijama, sa različitim ljudima, tokom dužeg vremena.

Kod nas se ova reč najčešće baca u raspravi, kao poslednji argument kada se ostali potroše. Zato vredi zadržati razliku: čovek koji voli da bude hvaljen nije bolestan. Čovek koji ne može da funkcioniše bez toga - jeste nešto drugo. A samo je jedno od to dvoje dijagnoza, i ona se ne postavlja preko telefona, ni u komentaru.