Kada jedna od najmoćnijih tehnoloških kompanija na svetu odjednom odluči da „pokloni” deo sebe, vredi se zapitati - kome i zašto baš sada.

OpenAI, kompanija iza ChatGPT-ja, predložila je da donira 5 procenata svog kapitala u američki suvereni investicioni fond, a istovremeno je pozvala i druge kompanije za veštačku inteligenciju da urade slično. Prema pisanju Financial Timesa, potez izvršnog direktora Sema Altmana imao je vrlo konkretan cilj: da smiri odnose sa administracijom Donalda Trampa i da priguši političke napade koji sve glasnije traže račun od sektora koji zarađuje milijarde.

Ideja nije nova za OpenAI. Kompanija je još u svom dokumentu o politikama iz aprila lansirala zamisao o javnom fondu iz kojeg bi se „prinosi mogli raspodeliti direktno ka građanima”, kako bi više ljudi moglo da učestvuje u dobiti od rasta vođenog veštačkom inteligencijom. Lepo zvuči na papiru. Ali između papira i džepa običnog građanina stoji Kongres, čije bi odobrenje bilo gotovo obavezno - i koje lako može celu zamisao da pretvori u fusnotu.

Tu se krije prava priča. Kada kompanija dobrovoljno nudi deo sebe državi, to je retko čist čin darežljivosti. To je osiguranje. Pet procenata kapitala danas je niska cena ako kupuješ dobru volju vlasti koja sutra odlučuje kako će te regulisati, koga će kazniti i čije modele će zaključati za javnost. Pitanje „ko ima koristi” ovde ima jasan odgovor: najviše sama kompanija.

Da priča nije toliko ružičasta pokazuje i suprotni predlog. Senator Berni Sanders poželeo je nešto mnogo oštrije - jednokratni porez od 50 procenata na akcije kompanija za veštačku inteligenciju, čija bi sredstva završila u istom suverenom fondu. Njegov predlog zasad nije prošao ni u matičnoj komisiji. Razlika je očigledna: jedno je dobrovoljni poklon kojim kompanija sama diktira uslove, drugo je obaveza koju neko želi da im nametne spolja. Nije teško pogoditi koje od to dvoje Dolina preferira.

Za čitaoca sa ovih prostora, ovo nije daleka američka priča. Model je poznat - moćni nude deo da bi zadržali sve ostale delove, a „učešće građana” ostaje obećanje koje se ponavlja, ali retko stiže do računa u banci. Da li će tehnologija koja obećava zajedničko bogatstvo zaista da ga podeli, ili će samo kupiti zaštitu za one koji ga već drže - to će se videti ne u saopštenjima, već u tome ko će na kraju brojati pare.