Ćendrim Kala radi u Opštini Urdorf u Švajcarskoj i tamo je dobrovoljni vatrogasac. Donirao je 41 komplet profesionalne zaštitne opreme otporne na požar za Teritorijalnu protivpožarnu jedinicu u Strugi - svom rodnom gradu.

Četrdeset i jedan komplet. To nije simboličan gest, to je oprema za celu smenu i još malo povrh toga. Zaštitno odelo otporno na vatru nije predmet koji se nabavlja sitnim novcem - to je stavka koja u opštinskim budžetima godinama stoji na listi „kada bude sredstava”.

Gradonačelnik Struge, Mendi Ćira, izrazio je zahvalnost i uputio čestitke svim našim ljudima koji žive van zemlje, a ne zaboravljaju rodni kraj. Poruka povodom donacije glasila je da su ovakvi primeri dokaz snažne veze između iseljenika i rodnog grada.

Lepa priča sa neprijatnom pozadinom

Sve je tačno u tome. I ipak, vredi glasno reći ono što u saopštenjima ostaje između redova: zaštitna oprema jedne teritorijalne protivpožarne jedinice u Makedoniji stigla je zato što je jedan čovek iz Urdorfa odlučio da je kupi.

Ne preko budžetske stavke. Ne preko programa za opremanje. Ne preko ugovora sa Centrom za upravljanje krizama, koji je ovog leta proglasio tridesetodnevno krizno stanje zbog požara. Nego zato što je jedan vatrogasac u Švajcarskoj pomislio na svoje kolege kod kuće.

To je lepo. To je i podatak o stanju protivpožarne zaštite - podatak koji nijedno zvanično saopštenje neće formulisati ovako direktno.

Ljudi koji ulaze u vatru da nekoga izvuku čekaju opremu od ljudi koji su nekada živeli u istoj ulici. Do tada rade sa onim što imaju.

Kali su poželeli uspeh i u profesionalnom i u ličnom životu, sa nadom da će se ovakvi pozitivni primeri nastaviti. Nada je razumljiva. Pitanje je da li je ta nada plan - ili je sve što imamo.