Stejt department je izdao globalni bezbednosni alarm - ne za jedan region, ne za jednu ambasadu, nego za američke građane gde god da se nalaze na planeti. Poruka je kratka i zastrašujuća: pazite, jer niko više ne garantuje gde će udariti sledeća eskalacija.

Povod nije apstraktan. Dvojica američkih vojnika poginula su u Jordanu tokom iranskog napada balističkim raketama i dronovima, a treći se vodi kao nestao. Time se broj potvrđenih američkih vojnih žrtava od 28. februara popeo na 16. Šesnaest kovčega - a predsednik Tramp, nakon što je ćutao više od 24 sata na svojoj mreži, našao je samo da kaže da je to „veoma tužna stvar”.

Vašington zvanično strahuje da bi proiranske grupe mogle da udare po američkim interesima, objektima ili mestima gde se okupljaju građani SAD - i to svuda u svetu, ne samo na Bliskom istoku. Aerodromi, vazdušni prostor, diplomatske misije: sve je to već na spisku mogućih meta. Kad jedna država kaže svojim građanima „pazite gde god da ste”, to nije rutinsko upozorenje - to je priznanje da kontrola klizi.

CENTKOM je odmah najavio nove udare, ovog puta po snagama Iranske revolucionarne garde za koje tvrdi da su odgovorne za smrt vojnika. Iranski mediji preneli su udare po ostrvu Harg i zonama oko luka Bandar Abas i Sirik, iako slabije nego prethodnih noći kad su padali mostovi, tuneli i elektrane.

S druge strane, retorika je još tvrđa. Vrhovni lider Modžtaba Hamnei poručio je da će Teheran Vašingtonu održati „nezaboravnu lekciju” i optužio ga za kršenje dogovora, dodajući da Trampov potpis ne vredi ništa. Iran je već upozorio da će „ceo region platiti cenu” ako se udari po infrastrukturi nastave.

A cena se već plaća u brojkama koje zastrašuju. Iransko ministarstvo zdravlja prijavilo je najmanje 50 poginulih od američkih udara između 27. juna i 18. jula, uključujući žene i decu, uz preko 500 povređenih. Organizacije za ljudska prava procenjuju oko 3.500 mrtvih u zajedničkim američko-izraelskim udarima od početka februara. U Libanu, izraelske operacije od marta odnele su preko 4.000 života prema libanskim vlastima.

Balkan zna ovu scenu napamet - trenutak kad jedan lokalni sukob prestaje da bude lokalan i počinje da se širi kao mastilo u vodi. Pitanje koje visi nad svim ovim nije da li će eskalacija da se nastavi, nego koliko daleko od Bliskog istoka će stići pre nego što neko kaže „dosta”. Kad Stejt department upozorava na „nepredvidivu eskalaciju”, to je diplomatski način da se kaže da više niko ne drži volan.