Vašington danas objavljuje ono što je sopstveni ministar finansija nazvao „ekonomskim D-danom” - najteži paket sankcija protiv Irana do sada. Ali prava poruka nije upućena Teheranu. Upućena je svim ostalima.

Američki ministar finansija Skot Besent trebalo je da istupi pred novinarima večeras i objasni detalje. Ranije je, u kolumni u „Fajnenšal tajmsu”, ton bio postavljen bez uvijanja: „U zoru počinje ekonomski D-dan - najveća finansijska ofanziva ikada lansirana protiv jednog protivnika.”

Predsednik Donald Tramp je 19. avgusta najavio „ekonomski rat i neviđenu izolaciju”, uz upozorenje da će posledice pogoditi svaku zemlju čije banke, kompanije, aerodromi ili državne institucije pomažu iranskoj ekonomiji. Dan kasnije Besent je otišao još dalje i u intervjuu za američku televiziju opisao operaciju kao „najveću koordinisanu ekonomsku izolaciju u svetskoj istoriji”.

Rečenica koja kaže sve starija je od svih nas: „Ili ste sa nama, ili ste protiv nas.” Balkan ovu rečenicu zna napamet - i zna šta obično sledi posle nje.

Slon u sobi zove se Kina

Pitanje nije šta će uraditi Evropa. Pitanje je šta će uraditi Peking. Prema izveštajima agencija, Kina kupuje preko 80 odsto iranskog izvoza nafte morem. Bez kineskog kupca, sankcije su papir. Sa kineskim kupcem, sankcije su test toga koliko daleko je Vašington spreman da ide.

Kada su ga direktno pitali da li će američka kampanja targetirati i Peking, Besent nije odgovorio otvoreno. Rekao je da se neki razgovori najbolje vode privatno, pa dodao da Kina dobija oko 50 odsto svoje energije iz Zaliva i zato ima interes da Ormuški moreuz ostane otvoren. Poruka se završila gotovo ljubaznom formulacijom - bilo bi dobro da se Kina „priključi programu”.

To nije diplomatija. To je račun isporučen sa osmehom.

Iran ne govori jednim glasom

Ultimatum je istovremeno razotkrio podelu u samom Teheranu. Iranski predsednik Masud Pezeškijan u petak je izjavio da je bolje da rat završi sada, dok je Iran, kako je rekao, u „poziciji snage i dostojanstva”.

Gotovo u istom času sa vojnog vrha stigla je suprotna poruka. Načelnik Generalštaba general-major Ali Abdolahi upozorio je da će Iran odgovoriti „bolno, kazneno i razorno”, i da su snage spremne na kopnu, moru, u vazduhu, u protivvazdušnoj odbrani i u sajber-prostoru. Mohsen Rezai, novi sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost i bivši komandant Revolucionarne garde, otišao je najdalje - poručio je susednim zemljama da se priključivanje američkoj kampanji može tretirati kao neprijateljski čin.

Zaliv između dve vatre

Države Zaliva su praktično zaglavljene. Vašington im kaže da moraju da izaberu stranu. Teheran im kaže koliko izbor košta. A iranske pretnje udarima po energetskoj infrastrukturi nisu samo retorika - u aprilskim napadima pogođena je saudijska energetska infrastruktura, uključujući i strateški istok-zapad naftovod koji Saudijskoj Arabiji omogućava izvoz zaobilazeći Ormuz.

Peking nema razloga da direktno uđe u američko-iranski rat. Ali ima snažan interes da Iran ne bude potpuno slomljen. Ista logika se već pojavila kod Rusije - kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji rekao je evropskoj diplomatskoj šefici Kaji Kalas da Kina ne želi ruski poraz u Ukrajini, jer bi to omogućilo Vašingtonu da svu pažnju okrene ka Kini.

Dakle svi znaju igru. Peking neće spasiti Iran, ali ga neće ni pustiti da padne. Vašington to zna. I ipak najavljuje najveću finansijsku ofanzivu u istoriji protiv protivnika čiji najveći kupac nema nameru da prestane da kupuje.

Ko će tačno prvi trepnuti u tom računu - to je jedino pitanje na koje večerašnja konferencija za novinare neće odgovoriti.