Četrdeset i jedan procenat. Toliko ima partija „Alternativa za Nemačku” u Saksoniji-Anhalt prema istraživanju „Infratest dimapa”, a hrišćanski demokrate kancelara Fridriha Merca zaostaju na 24 odsto. Ako se to potvrdi na izborima 6. septembra, prvi put posle Drugog svetskog rata krajnje desna partija preuzeće nemačku pokrajinu.

Razlika nije tesna. Ona je 17 poena i u politici se to ne zove prednost, već dominacija. A kandidat za premijera pokrajine, Ulrih Zigmund, nedavno je od nemačkog medija opisan kao „najopasniji čovek u Nemačkoj”. Takvi epiteti se obično daju marginalcima. Ovaj je pred pobedom.

Zid koji je držao dvadeset godina

Od osnivanja 2013. godine, AfD je živela iza takozvanog zaštitnog zida: sve druge partije odbijale su koaliciju sa njom. To nije zakon, to je dogovor među političarima da jedni sa drugima neće razgovarati. Takvi dogovori traju sve dok brojke dozvoljavaju. Kada jedna partija stigne do 41 odsto, aritmetika počinje da jede principe.

Nakon Saksonije-Anhalt slede Meklenburg-Zapadna Pomeranija 20. septembra, gde AfD meri 36 procenata, i Berlin. Na saveznom nivou partija vodi sa oko 28 odsto, naspram nešto preko 20 za hrišćanskodemokratski blok. To više nije protestni glas. To je drugi politički sistem koji raste paralelno sa prvim.

Zašto istok, a ne zapad

Analiza koju nudi politikolog Božo Kovačević zanimljivija je od samih brojki. Antimigrantsko raspoloženje je jače na istoku, iako baš tamo ima manje doseljenika. Problem, kaže on, nije migracija - već to što integracija između dve Nemačke nikada nije bila završena. Trideset i šest godina posle pada zida, istočne pokrajine i dalje glasaju kao posebna zemlja.

Kovačević opisuje i nemački model koji se raspada: jeftina ruska energija, američke bezbednosne garancije koje su držale vojne troškove niskim, i nemački industrijski proizvodi koji su išli u svet, naročito u Kinu. Tri oslonca su pala gotovo istovremeno. Ono što je ostalo jeste socijalna država bez motora koji ju je plaćao.

Šta obećava, a šta može

Ko-predsednica Alis Vajdel najavila je da će partija po dolasku na saveznu vlast tražiti izlazak iz evrozone i iz Šengena. Tvrdi da je Nemačkoj bilo znatno bolje pre evra. Obećava zatvaranje granica, više deportacija i teže dobijanje državljanstva.

Tu retorika udara u zid koji nije politički već pravni. Članstvo u Evropskoj uniji upisano je u nemački ustav, a ustavne izmene traže dvotrećinsku većinu i u Bundestagu i u Bundesratu. Izlazak iz evrozone otvorio bi pravni i finansijski čvor kroz celu Uniju. Nemačka već sprovodi granične kontrole na svim kopnenim granicama - i pored toga ostaje u Šengenu. Ono što predlaže Vajdel je trajno zatvaranje 3.700 kilometara granice sa devet država. Razlika između privremene kontrole i trajne brave nije tehnička.

Tamo gde je obećanje izvodljivo

Postoji jedan deo programa koji ne traži ustavne većine. Prekid vojne pomoći Ukrajini, ukidanje sankcija protiv Rusije i vraćanje energetskih veza sa Moskvom. „Prekinućemo svaku pomoć Ukrajini. Ni novca poreskih obveznika, ni oružja, ni nemačkih vojnika”, izjavila je Vajdel. Za to nije potrebna ustavna izmena - samo vlada.

Kovačević upozorava da retorika opasno podseća na tridesete godine prošlog veka i da je, posle Bregzita, udar ozbiljniji zato što su Pariz i Berlin noseći stubovi evropskog projekta. Centar za strateške i međunarodne studije ocenjuje da bi pobeda u Saksoniji-Anhalt značila simboličan šok za Evropu - nemačka teritorija pod partijom koja otvoreno simpatiše sa Rusijom. Prema istoj analizi, dalje jačanje AfD paralisalo bi Uniju kroz neslaganja oko odbrane i veta u Savetu.

Zašto se ovo čita iz Skoplja

Balkan godinama sluša da put do Evropske unije prolazi kroz reforme, pregovaračka poglavlja i strpljenje. Ali i Berlin je taj koji drži ključeve. Ako Nemačka uđe u unutrašnji obračun oko toga da li uopšte ostaje u sadašnjoj Uniji, pitanje proširenja pada nekoliko stepenika naniže na spisku - ne zbog nas, već zato što niko za njega neće imati vremena.

Ima i tiša pouka. Partija koja je dvadeset godina držana po strani dogovorom među elitama nije nestala - porasla je na 41 odsto. Izolacija nije politika. Ona samo odlaže trenutak kada će morati da se odgovori zašto toliko mnogo ljudi glasa tako.