Ne postoji problem sa licem - to je prvo što treba da se kaže. Ali šminka može da promeni percepciju, a kod očiju koje su bliže jedna drugoj, nekoliko malih poteza stvaraju utisak otvorenijeg i svetlijeg pogleda. Ne menjaju se crte, već se preraspoređuje vizuelno težište ka spolja.

Prvi korak je priprema. Korektor na kapku i u unutrašnjem uglu oka izjednačava ton i dodaje svetlinu. Ova osnova je ono što otvara oči pre nego što si uopšte uzela olovku u ruku.

Drugi korak su obrve. One se oblikuju prirodno, ali sa svesnim izbegavanjem linije ka unutrašnjem uglu, a rep se malo izdužuje da vodi pogled ka spolja. Obrve su ram oka - ako one vode ka centru, celo lice izgleda stešnjeno.

Treći korak je senka, i tu je ključ. Svetli, satenski nijansi idu na unutrašnju trećinu kapka, a srednji i tamni tonovi rezervišu se za spoljni deo, razliveni ka slepoočnici. Svetlina privlači, tama povlači - pa se svetlo stavlja tamo gde želiš prostor, tamno tamo gde želiš dubinu.

Četvrti korak je ajlajner. On ne počinje od unutrašnjeg ugla, već od sredine kapka, a debljina raste ka spoljnom uglu sa malim potezom nagore. Peti i poslednji korak je maskara, naneta posebno na spoljne trepavice, gore i dole.

Ništa od ovoga ne traži skup proizvod ili posetu kod profesionalca. Samo razumevanje da je šminka igra sa svetlom, ne maska. I jedan savet koji vredi za mnogo šta u životu, ne samo za oči - male promene, napravljene na pravom mestu, menjaju više od dramatičnih.