Teheran je zaoštrio retoriku posle američkih vojnih udara u južnim oblastima Irana. Ebrahim Zolfagari, portparol iranske operativne komande „Hatam el-Anbija", sasvim direktno je poslao poruku: „Spremite se za naftu od 200 dolara po barelu."

Izjava nije samo simbolična. Cene nafte odmah su reagovale - brent je skočio iznad 98 dolara po barelu, sa rastom od preko 2% u roku od sati. Trgovci na energetskom tržištu ne reaguju na iransku retoriku; reaguju na moguću blokadu Hormuškog moreuza, preko kojeg prolaze kritične pošiljke nafte i tečnog prirodnog gasa iz Persijskog zaliva. Dovoljan je jedan ozbiljan incident da tržište padne u paniku.

Kontekst je gotovo groteskan. Pregovori u Dohi između SAD, Irana i trećih država odvijaju se istovremeno sa vojnim udarima na iransko tlo. Dnevni red je ozbiljan - sudbina iranskih zaliha uranijuma, status sankcija, zamrznuta sredstva. Ali kako se dve države mogu dogovoriti o iranskom nuklearnom programu dok jedna javno bombarduje drugu po kopnu? Teheran je tu paradoksalnu realnost odabrao da adresira - i da je pretoči u cenu koju će svako osetiti.

Za balkanskog vozača, to je direktna pretnja. Nafta od 200 dolara nije „američki" problem - to je cena benzina od 4 evra po litru. Za mreže dostave, za poljoprivrednike, za putnike. Energetske krize prošle decenije pokazale su da je Balkan prvi region koji oseti cene, a poslednji koji ih spušta.

Pitanje koje niko ne stavlja glasno: da li je 200 dolara realna pretnja ili samo retorika? Tokom zime 2024. isto su pretili sa 250 - a tržište je dostiglo nešto ispod 95. Ipak, to ne znači da Teheran blefira. Dovoljna je jedna raketa da promeni kalendar pola kontinenta.