Henri Dejvid Toro je rečenicu napisao pre gotovo dva veka, a ona danas zvuči kao da je napisana za čoveka koji je upravo pogledao sopstveni kalendar: „Nije dovoljno biti zauzet. To su i mravi. Pitanje je - čime smo zauzeti?”

Druga rečenica je ona koja boli. Mrav je savršeno produktivan. Radi ceo dan, ne odmara, ne žali se, nosi višestruko sopstvenu težinu. I niko ga nikada nije pitao zašto. Toro se ne podsmeva trudu - on samo primećuje da trud sam po sebi nije dokaz ni za šta.

Psiholog David Gomez kaže da je savremena kultura posao postavila naopako. Pun raspored postao je socijalni status. „Nemam vremena” više nije žalba, nego izjava o važnosti. Kada neko kaže da mu je popodne slobodno, prvi refleks druge strane je da ga popuni. Slobodno vreme prestalo je da bude cilj i postalo je praznina koja traži opravdanje.

Gomez ukazuje i na nešto neprijatnije: stalna zauzetost često je bekstvo. Dok je raspored pun, čovek nema prostora da se zapita da li uopšte želi da bude tamo gde jeste. Zauzetost funkcioniše kao anestezija - ne rešava nezadovoljstvo, samo ga odlaže. I zato je toliko teško odreći je se. Tiha soba vraća sva pitanja odjednom.

Izlaz, prema njemu, nije u boljoj organizaciji. To je zamka u koju pada svako ko je kupio rokovnik i aplikaciju za produktivnost: bolja organizacija samo omogućava da se ugnezdi više stvari u isti dan. Umesto toga nude se tri koraka - posmatrati stvarnu, a ne zamišljenu rutinu; odvojiti hitno od važnog; i naučiti brisanje umesto dodavanja.

Poslednji je najteži. Dodavanje je aktivnost, a aktivnost daje osećaj da se nešto radi. Brisanje izgleda kao da ne radiš ništa. A ipak, razlika između čoveka koji trči ceo dan i čoveka koji je negde stigao najčešće je upravo u tome što je drugi nešto odbacio.

Da li bi kod nas neko uopšte priznao da ima slobodno popodne? Zauzetost se lako pretvara u dokaz - da si potreban, da te traže, da nešto držiš. To je razumljiv refleks. Ali Toro i dalje postavlja svoje pitanje, a odgovor na njega ne daje kalendar.