Iznad aerodroma Humberto Delgado u Lisabonu, u poslednjem delu sletanja leta ASL36H, vetrovi sa strane postali su jači nego što je bezbedno. Kapetan Air Serbia Airbus A319-100 (sa registracijom YU-APE) doneo odluku za nekoliko sekundi koju veći deo putnika neće razumeti: go-around. Prekid sletanja, motori na punu silu, ponovo idu nagore.

To nije ni incident, ni avionska greška. To je standardna procedura za pilote koji imaju trening - i nju je imaju svi koji letaju za regularne aviokompanije. Koristi se kada nešto u poslednjim sekundama nije u redu: vetrena struja, drugi avion na pisti, premnogo goriva, tehnički signal. Jednostavno rešenje - ne sletaj, idi gore, pokušaj ponovo.

Drama ovde nije u manevri, već u uzrocima. Pred-letni meteorološki izveštaj za Lisabon nije predvideo takve bočne vetrove, ili bar ne u toj fazi sletanja. Aerodromi su spremni za takve uslove, ali pilot mora da oseti momenat - i da reaguje pre nego što avion počne da se kreće nesigurno nad pistom.

Za putnike? Desetak sekundi adrenalina. Avion „pada nadole", i onda odjednom strmo se penje. To je neobično, nije zabavno - ali je razlog zbog kojeg standardi za pilotsku obuku su tako strogi. Istu proceduru bi primenio i pilot Lufthansa, Air France, ili bilo koji drugi koji je upravo ušao u kabinu posle 1500 časova treninga.

Avion se bezbedno vratio u vazduh i kada su uslovi postali bolji - sleteo. Pasoši, prtljag, dolazak bez priče. I jedna priča za pilota koji je prema svojim kolegama „reagovao perfektno". To, u suštini, je ono što piloti rade kada se treniraju ozbiljno - ne da reaguju dobro u nesreći, već da ne ostavljaju mogućnost nesreće da se dogodi.