Brisel se odjednom setio Srbije. Posle godina u kojima je Klaster 3 stajao zaključan, najviši funkcioneri Evropske komisije - na čelu s predsednicom Ursulom fon der Lajen i predsednikom Evropskog saveta Antoniom Kostom - lično su se uključili kako bi se Srbiji omogućilo da otvori ta poglavlja. Diplomatski pritisak na zemlje članice koje su blokirale proces, i to u julu, usred letnjeg zatišja kada Brisel obično spava.

Reakcija iz Zagreba nije zakasnila. Hrvatski mediji uhvatili su se za glavu. „Jutarnji list” objavio je da je „EU zaista preterala ovog puta kada je reč o Srbiji”, opisujući odluku kao neprijatno iznenađenje. Njihova poruka je jasna: nismo očekivali da Brisel gura nova poglavlja za Beograd.

A tu leži pitanje koje vredi postaviti glasno. Hrvatska je bila među zemljama koje su sprečavale ili su se uzdržavale od otvaranja Klastera 3 za Srbiju. Dakle, jedna članica EU aktivno koči evropsku perspektivu svog suseda - i ljuti se kada je Brisel odblokira. Ko tu koga sprečava?

Za nas u Makedoniji, koji čekamo na vratima EU kao na šalteru u opštini - godinama, s obećanjima, s uslovima koji se menjaju u hodu - ova scena ima gorak ukus. Gledamo kako za nekoga mehanizam odjednom proradi kada najviši u Briselu to požele, dok za druge isti mehanizam ume da se zamrzne decenijama. Pravila, čini se, nisu ista za sve u redu.

Nije reč o tome da li Srbija zaslužuje ili ne da napreduje - to je zasebna tema. Reč je o principu. Kada jedna članica blokira suseda, pa se zgraža kada blokada padne, to nije briga za kriterijume. To je politika obučena u jezik vrednosti. I Balkan tu haljinu prepoznaje izdaleka.

Ostaje da se vidi da li će se Klaster 3 zaista otvoriti ili će sve ovo ostati diplomatski teatar za jednu nedelju. Ali sama dinamika govori mnogo o tome kako funkcioniše proširenje: ne po zasluzi, već po volji onih koji drže ključ. A ključ je, kao i uvek, u tuđim rukama.