Evropska komisija planira da preusmeri novac iz reformskog fonda za Zapadni Balkan ka tri zemlje koje se smatraju predvodnicima u procesu - Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Razlog je jednostavan: drugi u regionu ne uspevaju da ispune zacrtane reformske rokove, pa novac ide tamo gde ima napretka.

Fond je bio zamišljen kao finansijski podsticaj - nagrada za one koji reformišu, pritisak za one koji stagniraju. Sada se taj mehanizam počinje ponašati tačno onako kako je zamišljen: ko radi, dobija; ko ne, ostaje sa manje. Prema izveštajima, najveći gubitnik u novoj raspodeli je Bosna i Hercegovina.

Za Makedoniju je, na prvi pogled, ovo dobra vest - biti u grupi „predvodnika" posle godina u kojima je upravo suprotno bio uobičajen naslov. Ali pre nego što se pohvalimo, vredi se zapitati šta tačno znači „predvodnik" ovde. Da li se reforme zaista kreću, ili su jednostavno drugi stali toliko da i prosečan korak izgleda kao trčanje?

Ima i drugi sloj koji se retko pominje. Novac uslovljen reformama zvuči kao pravedan model, ali on takođe znači da Brisel odlučuje čiji se napredak vrednuje i po kojim merilima. Region decenijama čeka na vratima EU kao na šalteru u opštini - a sada se, umesto svi zajedno, deli na brže i sporije. Da li to ubrzava reforme, ili samo stvara nove linije podele među susedima koji se i onako teško dogovaraju?

Najzad, važno je hoće li ova sredstva stići do nečega što će građanin osetiti - bolje zdravstvo, funkcionalan sud, brža administracija - ili će završiti kao još jedna stavka u izveštaju koji dobro izgleda u Briselu, a ništa ne menja kod kuće. Nagrada ima smisla samo ako iza nje stoji stvaran rad, ne samo bolje mesto u tuđoj tabeli.