Ministar odbrane Bosne i Hercegovine, Zukan Helez, zatražio je od međunarodne zajednice da povuče potpis na postojanje Republike Srpske. Time bi, tvrdi on, pala „genocidna paradržavna tvorevina” - a onda je, kako je rekao, „mi znamo šta treba da radimo”.

Ta poslednja rečenica je cela priča. Ne argument, ne pravo, nego ono što je ostalo nedorečeno na kraju. Jedan ministar odbrane u zemlji čija se državnost drži na jednom mirovnom sporazumu iz 1995. godine, otvoreno nagoveštava šta bi usledilo kada bi taj sporazum bio opozvan spolja.

Povod je sahrana generala Ratka Mladića, održana 7. septembra sa vojnim počastima i, prema izvorima, više od 150.000 prisutnih. To je brojka koja sama po sebi mnogo govori o tome gde se region nalazi trideset godina kasnije.

Iz Sarajeva, inicijativa na preko 800 adresa

Paralelno, četrnaest poslanika u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH poslalo je inicijativu na preko osamsto adresa u Evropi, SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu - za hitno preispitivanje i privremenu suspenziju Sporazuma o specijalnim i paralelnim odnosima između Srbije i Republike Srpske.

U inicijativi stoji da nije reč o reakciji na jedan događaj, nego na kontinuitet politike, sublimiran u Deklaraciji sa takozvanog Svesrpskog sabora u Beogradu - uključujući negiranje genocida u Srebrenici i osporavanje institucija BiH.

Osamsto adresa. To je diplomatija po principu „neka čuje neko”. Pitanje je da li u Briselu i Vašingtonu uopšte neko čita, ili pismo završava tamo gde završavaju sva balkanska pisma - u fioci sa natpisom „komplikovano”.

Odgovor: još glasniji

Helezu je uzvratila srpska članica Predsedništva BiH, Željka Cvijanović, rečnikom koji nije ni za nijansu mekši. „Krenuo bi u džihad, je li? Trpao bi nas u tamnice, stavljao bi nas u okove”, izjavila je ona, pozivajući se na devedesete godine.

Dakle, ministar odbrane sa jedne strane poziva da se ukine entitet. Član Predsedništva sa druge strane odgovara slikama iz rata. Njih dvoje sede u institucijama iste države, plaćeni od istih poreskih obveznika.

Ovo je scena koju Balkan zna napamet: retorika se zagreva u septembru, smiruje se oko Nove godine, i niko nikada ne odgovara ni za jednu izgovorenu reč. Pitanje koje ostaje je drugačije - koliko puta jedan isti mirovni sporazum može da se napada sa obe strane pre nego što neko spolja odluči da ga više ne vredi braniti?